ПРAСВЕТЛОСТ (О ΩΝ)

Спада по једна хаљина,
открива дражи семена;
прозирна, лака тканина
праока вечног времена.

Траву је зелен овила,
мастило влати, корена.
Плава се звезда ломила,
тражила себи помена.

Суштог се рука коснула пратвари,
мајке цветова,
бело је млеко просула,
шкропила вео светова.

СТAРИ КОВAЧ

Сав се свео на тај део
као сунце да му сија.
Шта ли у том делу свија
свенуо, обневидео?

Да л‘ ветрењачино једро
да се витезови боре
или светло чисто,
штедро, да обасја људско море?

Мораш викнути му јаче
да се прене усред смене:
„Дижи се са посла, старче,
не буди до краја деран!”

A он кује и не чује
буку света која смета.
Само своју звезду снује,
само њој је једној веран.

РAДОСНA ВЕСТ У ШУМИ

Слово наше, крсни праху,
ветрови те разношаху
и хоћаше да те мине
језик туђ и руке њине,

али твоје лице
сјаше као чисто срце наше:
бéлӣ се у сметовима
и прòносӣ световима
име среће тајанствене
на три краја васељене.

У шта око поверова?
Плави зид и бела слова.

Слово наше, крсни праше,
посеја те око наше
јер хоћаше да се вине
клас са твоје пшеничине,
да је сведок првом даху
све што наши прсти ткаху:
нешто је у покретима,
више је у погледима,
путујемо ока чиста –
љубављу се свемир блиста.

У шта срце поверова?
Бели лист и црна слова.

НA ПЕРСИЈСКОЈ ТРЖНИЦИ

„Тражим очи”, кажем њима,
„међу плавим таласима,
у даљини сводовима,
испод неба пространа.
Стварност није двострана.
Тражим очи алмаза”.

Мени кажу мази:
„Ноћу лута банда
око Самарканда.
Чувај се и пази.
Навући ћеш гнев
и мачева̄ сев”.

„Не бојим се наказа̄,
ни обести Aрапа̄,
ни проклетих сатрапа̄.
Не страши ме Aхриман,
Мазди није довољан.
Не плаши ме кочија,
ни хорда са коњима.
Стварност је у очима”.

Кажу да сам факир,
заблудели кјафир.

Никола Јанковић је рођен 1995. године у Ужицу. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Тренутно је студент мастер академских студија на Филолошком факултету у Београду.

О поезији Николе Јанковића

У поезији Николе Јанковића отварају се неколике димензије од којих је свакако најзначајнија димензија српског језика, где поетски материјал није сведен само на раван „бели лист и црна слова“, већ та слова постају резе на рабошу које су мерило самог песника. Песник је овде, говорећи Његошевим језиком, „филозоф, астроном и поета“, који, загледан у источнике свог језика, раскива браве најудаљенијих језичких тамница и оданде пушта исконске речи – сужње и „зле тирјане“ накарадног савременог језика. Никола Јанковић тако у песништву наставља традицију највећег српског поете – Петра II Петровића Његоша, а у наше време Матије Бећковића и Милосава Тешића; он наликује ковачу-подвижнику из сопствене песме „а он кује и не чује / буку света која смета. / Само своју звезду снује, / само њој је једној веран.“ Реч искована у љутој жеравици и прекаљена у плаветнилу небеског свода постаје баглама која држи двери најсветијег храма сваког народа – његовог језика.

У времену када поезију сви пишу и када су се књиге, по Сартровом предвиђању, у великој мери претвориле у „пилуле тишине“, Јанковић попут Велимира Хлебњикова лута стазама и богазима, врлетима и гудурама сопственог језика, надахнут, дакако, и епском традицијом родног краја – ужичког „спајајући – како рече Змај – громким јеком / и Божанском силом неком, / спајајући век са веком / и човека са човеком.“ Корени и значења су те „очи алмаза“ које песник тражи, јер сваку своју поетску слику он бруси речју, а реч – алмаз (не дијамант!) – постаје расковник трава што отвара и најтврђе забрављене претинце уобразиље. Реч Јанковићевих песама сеже до ргведских корена, она је искаљена у Агнијевом огњу и забодена као мач у камен да сачека достојне витезове. Најзад, реч је у Јанковићевој поезији омаја која пршти са воденичног кола и омамљује (омајава!) читаоца, наводећи га да се загледа и у водени вир па да у тим дубинама потражи сопствени језик.

Песниково подвижништво („Кажу да сам факир, / заблудели кјафир.“) чини га равним зографу Васка Попе („кичица твоја не дрхти / боје се твоје не плаше.“) који одолева хорди јер служи вишој „идеи“ које су „у гробу кључеви“.

Међутим, Јанковићева поезија је и жрвањ који речи меље у „крсни прах“ где се као о јагњилу роје све нова и нова значења истих корена. Бескрајне кованице одзвањају белим страницама и позивају читаоца да у шуштању шума чују шуморење пребогатог српског језика.

Никола Миљковић