Ceđeni sok, čelikom začinjen, poskočio je preko litice. Viskozni, dispezni sistem nastao džangrizavim odjekom kopao je graciozno.

 

Bez komentara, kao nuklearni alarm, kucao je prezir čovekov. Slojevi metalne rešetke listali su se, za sobom vukući poroka zeleni oklop.

 

Sablast duha njegovog njihala se ukusno kao da čelika nema. a pulpa njegovog tela bojato je uzdisala.

 

Put u središte zemelje nastavljen je.

 

Ko si?

Ko i kuda ja?

Plod bez ploda tvoj,

i sudnja ova u meni reč.

 

Paprat, mrtva, pleše daleko, duboko I njenje resice odaju vodu. Raste pored tvoje postelje. Duboka praznina kleči pored tvog epitafa. Nema mog imena. Ono čeka smrt.

 

Ti živiš sebe,

ti kucaš na moj lik.

Pramen tvoje kose uvrće se,

kao da hoće da pobegne.

 

Trčim u spas bez ploda,

tamo nikog nema.

Nokti svrbe

Možda čak i od paprati.

 

Škripa prekidača grebe,

svetlost bode,

interferencija mi treba,

duboko, najdublje ništa.

 

Milos Lazovic,

Universität Belgrad, Universität Zürich

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.