Erato i ja – Aleksa Janković
Zario sam ruke u vlažnu zemlju milosti. Ona nosi svoje pobude na rukavu. Moje su vazda lutale po mraku. Read More →
Zario sam ruke u vlažnu zemlju milosti. Ona nosi svoje pobude na rukavu. Moje su vazda lutale po mraku. Read More →
Звали су те Амарило, Хелијева љупка дочь, била си им блиставило, петербуршка бијела ноћ.Read More →
Привиђења, звјери, гује,
све то што у ум мој стане,
све што у сну одјекује,
све су то на јави ране.Read More →
Калачиком сворачивается дым последнего стакана турецкого чая.
Здесь, где архетиктура пропахла финикамиRead More →
Пуста земља, пусто море,
не мичу се чак ни вали,
уста поља, пусте горе,
пустош сама на обали.Read More →
Ни библиотеки, ни птиц –
только уныло скрипит Проржавевшая кровля
под тяжестью небесного веса. Read More →
Густою пеленой привычно белых дней
Приют заволокло сбежавшего в балкон. Read More →
Barvami listí loučí se, co bylo
A první svíčka plápolá na věnci Návratu není myšlenkou ni silou Spojené začátky prsty jsou s konciRead More →
У твојим очима.
Пустиле боју.
Помијешале ти се са морима.
И галебовима.Read More →
Slavisches Seminar der Universität Zürich © 2024
Datenschutzerklärung