Erato i ja  

Zario sam ruke u vlažnu zemlju milosti.
Ona nosi svoje pobude na rukavu.
Moje su vazda lutale po mraku.

Sve tame su se razišle
i pustoš našeg svjetla
je strašni juriš na topove stvarnosti.

Držim je za sisu. Veselo ćutimo.
Prsti mi se igraju žmire
po krivinama njenog tijela.
Razmišljam o bogu i životu poslije smrti.
Imam sve što mi treba da filozofiram.
Sem o čemu.

Padam pod njom svaki put.
I tako iznova,
rađaju se ideje o konačnom,
ono što nas razdvaja nas privlači
a budućnost ne miriše više na zvijezde,
već na ogorčeno gunđanje ostarijelog para
i ustajalu pišaću.

Ratovi rastu oko nas polako,
Kao uplašene breze.
Ima neka tuga koju ne možemo premostiti.
Živim u ubijeđenju da će sledeća pjesma
Spasiti svijet ali se uvijek izvitoperi
u mene.

Našao sam drugu sisu. Malo je manja.
Sad već uzdišemo jer je teško podnijeti
takvu blizinu u tišini.

Manevrišemo lagano ka klimaksu.
Još samo dva mjeseca.
Još samo dva prsta i propašće mi kroz ruke
k’o hiljade lažnih bisera.

Razmišljam kako samoća pristaje pjesniku.
Kupim dva bisera sa suhe zemlje
da bih imao o čemu da pišem.

 

Алекса Јанковић, University of Banja Luka

Edited by Vasilisa Šljivar, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich

 

 

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.