DA JE SAMO ZNAO
Sedim u stolici
U dvorištu jedne kuće
Nevelikih prozora
I gledam kroz jedno okno;
Posmatram čoveka,
On sedi sam u kuhinji
I gleda svoj mali televizor,
Sam,
Da je samo znao da sam ja tu.
Ja sam napolju i gledam
U narandžaste zidove,
Uvelo cveće,
Prazne saksije,
I pune pepeljare,
Gledam u samog čoveka,
A on gleda televizor,
Svoj mali televizor,
Da je samo znao da sam ja tu.
Najednom,
On gasi televizor
I sedi,
Sedi tako minutima,
Meni se činilo kao satima,
Sedimo tako on i ja,
Sami,
Da je samo znao da sam ja tu.
A on odjednom zaplaka,
Mučno i tiho,
Plakao je u četiri zida svoje kuhinjice
I palio sveću;
Da je samo znao da sam ja tu.
Zvoni telefon,
On brzo podiže slušalicu
Ne bi li čuo nekog sa druge strane
Iako sam ja tu, pored njega,
Čujem njegovo dozivanje nepoznatog imena;
Brzo smo shvatili i on i ja
Da je bila greška;
Da je samo znao da sam ja tu.
Sveća gori,
Tužan čovek
Sedeo je poput vrbe
Za starim stolom
I tiho je plakao
Da je samo znao da sam ja tu.
Ustao je stisnutih ustiju,
Pogledao u sliku na zidu,
Sliku nekog mladog čoveka
Koji mu veselo maše;
Mahnuo mu je jednom,
Dok su mu se kroz osmeh
Probijale suze;
Izašao je iz narandžaste kuhinjice,
Izgubih ga iz vidika,
Kroz par momenata,
Začuo se pucanj.
Da je samo znao da sam ja tu.
Nikolija Milanović, University of Belgrade
Edited by: Vasilisa Šljivar, University of Belgrade and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich & University of Konstanz