Позориште као место сусрета човека са самим собом – «Ко игра Соњу Савић» Андраша Урбана – Лана Јекнић

 

ПОЗОРИШТЕ КАО МЕСТО СУСРЕТА ЧОВЕКА СА САМИМ СОБОМ – «КО ИГРА СОЊУ САВИЋ» АНДРАША УРБАНА

Након премијере у Чачку представа Андраша Урбана „Ко игра Соњу Савић“, у продукцији Грaдског позоришта Чачак у сарадњи са Битеф театром, одиграна је пред београдском публиком на сцени Битеф театра 24. маја 2023. године. Ова смела позоришна изведба дочекана је са усхићењем и испраћена овацијама, али шта смо заправо понели са собом по изласку из позоришне сале?

Петнаест година од смрти Соње Савић српска глумица добија омаж у представи Андраша Урбана. Драматуршки посао, велелепно урађен, заслуга је Ведране Божиновић. Овај тандем још једном доказује да је органичност у раду и међусобној сарадњи, као и односу према глумцима и целокупном стваралачком тиму, од кључног значаја за успех читаве поставке. Глумачку поставу чине Никола Воштинић, Братислав Јанковић, Борјанка Љумовић, Ивана Терзић и Јулија Петковић. Маестрално одиграна, свака улога говори за себе, од имена Соње Савић, али и сваког човека на сцени појединачно.

Ведрана Божиновић кроји драмски текст од добро познатих изјава Соње Савић, сједињавајући их са мизансценом који у одређеним тренуцима одаје утисак несклада. Међутим, осим Соњиних речи, које звуче у најмању руку као прокламације или глас вође на протестном скупу, салом одзвањају и добро познате флоскуле, клишеи и наслови из таблоида, који нас из епохе осамдесетих и деведестих година враћају у садашњи тренутак, откривајући лице сурове данашњице, у којој нема места за личност. Фрагментарност драмских сцена последица је технике настанка саме представе: велики део драмске поставке настаје кроз игру током радног процеса. Дубоко промишљене, сцене се органично претачу једна у другу. Ко ће играти Соњу Савић? – питали смо се сви. Кога ћемо видети у њеним ципелама пуним камења? А видели смо себе. Видели смо сопствену немоћ пред лицем Државе, машине за млевење тела, голог тела које Соња није презала да покаже и због чега је трпела преке погледе свог окружења. На фону судбине Соње Савић пред гледаоцима се развија филм читаве једне епохе: осамдесете и деведесете године, које се, чини се, никада нису ни завршиле: „деведесета, деведесет прва, деведесет друга, … деведесет десета, деведесет једанаеста, … деведесет двадесет трећа, деведесет двадесет трећа“, и тако у недоглед. Соња Савић, одметница од баналног, свакодневног, својим „животворачким“ концептом, који је подразумевао синтезу живота и уметности, или живљење кроз уметност, не проналази своје место под сунцем, вечно трагајући за недостижним даљинама. Њена блистава филмска глумачка остварења остају можда недовољно оцењена, а њена потрага за нечим што у овоземаљском, профаном свету није могла да пронађе, завршава се одласком у небиће, у ништа.

Треба се осврнути на изузетну спремност глумаца који овом пројекту приступају на начин, који данас на сценама домаћих позоришта нисмо у прилици да често видимо. Велика је заслуга редитеља, који успева да наведе своје глумце на „отварање“ свести, али и на потпуно предавање овом позоришном догађају. Представа започиње и завршава се обраћањем Борјанке Љумовић, која својом физичком појавом, али и говорном вештином, заварава публику да ће она одиграти улогу Соње Савић. Наго тело, покривено кожним чизмама, кратком сукњом и кожном јакном – Соњиним заштитним знаком, као и агитациони говор упућен присутнима у гледалишту, позивају нас на путовање кроз време према себи самима. Андраш се бави питањем односа према Другости као таквој. Зар човеку нејасно и недокучиво мора увек остати са оне стране прихватљивог и наизоставно наићи на осуду? Соња Савић, јеретик мисли у свом времену, само је инспирација да се у овом пројекту поставе суштинска питања, која се тичу сваког бића и његовог духовног живота.

„Кока Кола, Марлборо, Сузуки, дискотеке, гитара, бузуки“ – песма естрадне турбо-фолк певачице из деведесетих година, популарна и у бившим југословенским републикама, изазива транс, и док глумци у улози шамана, без израза на лицима, понављају речи мантре у трајању од неколико минута, што ни гледалац више није у стању да оцени и сам бивајући заведен, у њему се јавља мисао о смислу изговорених речи, о улози масовне (не)културе и њеном утицају на свест народа. Да ли заиста „ником није лепше него нама“ и где су се изгубиле истинске вредности у маси послушника и неукротивом колективном телу које је заборавило да је у сржи човековог постојања логос, да је критичка мисао о свету око себе и свету у себи оно што нас дефинише као људе? – пита се Андраш Урбан.

У једној од сцена Братислав Јанковић пуни пластичну флашу водом и сољу, реферишући на прерану смрт Влајка Лалића, једног од двојице људи, који су оставили велики траг у Соњином личном животу, а који се утопио за време олује у Јадранском мору. И сам једва долазећи до ваздуха и речи због надируће слане воде, управник Градског позоришта Чачак се у свом монологу захваљује београдским позориштима, државним органима, члановима управних одбора, публици која је дошла у позориште по своју „чашицу забаве“, глумцима, управницима, председницима и министрима, свима одреда, барем свима онима који су у великој мери заслужни за данашње стање у култури. Обраћање Јанковића у публици изазива смех, који оправдава место великог броја присутних у низу адресата овог монолога. У Урбановој представи нема места смеху, барем не оном свеобнављајућем карневалском смеху, који оставља наду на поновно рођење и препород човека. Његов иронични подсмех упућен је државним чиновницима, али и обезглављеном народу, којем очигледно није преостало ништа друго до да се насмеје сам себи у лице.

Урбан се домишљато поиграва са публиком, провоцирајући их да се запитају чије су речи које се урезују у њихову душу и код ретких појединаца у сали изазивају сузе: јунака којег игра Воштинић или је у питању његова лична исповест? Чини се да је одређени део посматрача у сали спреман да поверује у илузију коју нуди позориште – оно позориште, које не служи за забаву, већ доводи сваког појединца у конфликт са својим ставовима, општеприхваћеним системом вредности, моралним кодексом и друштвеним уређењем, наводећи га да се запита колики је његов лични удео у том испразном свету, у коме људи умиру остављени, сами, несхваћени, напуштени, у болничким кесама или на старим иструлелим душецима у празним становима.

Бучна естетика представе, својствена Урбану, у појединим сегментима изразито иритира публику, стварајући у читавој сали осећај нелагоде. Каткад предуге музичке секвенце и пароле које понављају глумци, оправдани су ритуалношћу читаве поставке, која за циљ има буђење гледалаца и позивање на промену. Наслови из таблоида, које глумци понављају у више наврата, на тренутке оптерећују поставку својим трајањем, али истовремено провоцирају присутне на промишљање о одговорности човека за сваку изговорену реч. Урбан позива читаво друштво на прихватање одговорности, истине, на искушење граница и бунт против индоктринације. Као што је за Соњу Савић уметност представљала надживот, појачавање и ширење живота,  једини могући простор у коме је могла да воли и буде слободна, тако у данашњем времену позориште мора бити једно од активних средстава за промену свести и света.

 

Edited by: Elena Kusovac, University of Belgrade and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich & University of Konstanz