БАЈКЕ-2. ЗА ТУЖНЕ ОДРАСЛЕ
Прасенце Пинг
баш није желело да постане шунка кад порасте. Зато се ишколовало и постало академик. Мистер академик Пинг! Да видим ко ће таквог да испржи у омлету!
А иначе, маштало је о свом јабучњаку.
Бели и црни пешаци
кренуше једно ка другом посред табле. Кренуше – најблаже речено, одавно их је нешто вукло. И сада, савладавши у пешадијском маршу-нападу под густом ватром противника тих неколико тегобних квадрата, насред бојног поља они су стајали једно пред другим. Погледи су им дрхтали или од напетости, или пре од узбуђења. А њихови прсти кренуше и нађоше се, слабашни, истог трена зграбише туђу руку из све снаге, већ не туђу руку. Њихове усне се нађоше, тако да су им се чак и зуби сударили. Незграпно се окренувши у загрљају, они падоше ничице. И наставише да се грле. Из све снаге, на крају неистрошене на рат.
Остале фигуре су обуставиле ратна дејства и опколиле их, заклонивши их од глупавих осмеха сметених људи који су пиљили у њих.
Хоће ли им се родити сива шах-деца? Можда и риђа.
Мачка-бариста Франкешка
је најбоље од свих цртала по капућину. Махне репићем и заплете шару! Ристрето јој је био тако окрепљујући – тачно пет лаптаја, онако позамашних. Лате је Франкешка давала својим мачићима, и то много говори. Још је и многе врсте сама осмислила, а о томе ће много рећи називи – „Марсовски цинк“ или „Трчи, Боуви, трчи“. Али не о свему.
Лоптић за бадминтон Иванчикус
се много плашио да лети. Али такав му је био посао – да преноси по небу радост од једног до другог човека. Више од свега је волео да испоручује осмехе деце која још немају ни пола зуба, али зато се осмехују до ушију.
А и картица сталног путника с правом летења у првој класи, са суперсервисом стјуарта-сунца и другим погодностима била је велики плус његовог посла.
Којим је он, када попије с другарима у бару, волео да се хвали. Пред истим тим тениским лоптицама – ма какав им је то посао, за праве камионџије, за глупаке, никакве грациозности, само вика, зној и грубост. Радничка класа, шта од њих да очекујеш!
За то би понекад добијао по носу. Наредног јутра би долазио на терен усукан, без неколико перушака.
Паукови – јаки момци
се по читав дан љуљају, као на експандерима, на својој еластичној паучини. Затежу се, истежу, раде још неки пилатес за јачање. Онда им долазе муве, и почиње права борба без правила. Излазе чирлидерсице ‒ водене девице, у таквим шљокицама да све мрежасте очи не заслепљује само њихова лепота. Ринг-паучина само тако хучи од узвика одушевљења фанова-комараца и других мушица-инсеката.
Побеђује, наравно, Другарство. То им је засад највећи шампион у лакокрилој категорији.
Будистички монаси
се играју празнине у чврге. Чврга – и сатори!
Мали оловни војник
је порастао и постао Терминатор. У нападима лаке меланхолије јер су сузе постале лед, убијао је с посебним гуштом.
Анђели хладноће
су за то да их растопе у загрљајима. Да науче после њих смрт. Да живе с том љубављу. Да је поклањају другима. Тако један лукав план.
Мајка
је покрила дете ћебетом. Оно се згрејало, заспало. А када се пробудило и порасло, схватило је да је то било ћебе од њене коже. А она се сва у борама-ожиљцима осмехује.
Прозирни људи
ходају наоколо, много их је. Можда су већ умрли. А можда се тек рађају.
У детињству
су се у земљу закопавали „тајници“. Сада – гробићи.
Уточиште
за једноноге дечје коњиће, једнороге с ампутираним рогом и распорене лутке постоји на свакој депонији. Они се друже с клошарима, али милостињу не просе – њихових срећних успомена има довољно за све нас.
Људи-Коверте постају људи Ваздушни змајеви. Налазе посао курира, достављача пице или анђела. Али сад није летње време. И они се одмарају пред сменом. Снови су им испреплетани, као корење дрвећа или лет брегуница.
У космичком киндер-сурпрајзу
затворени су наши животи. И ми ударамо по њима изнутра маленим набуситим чекићима, сметајући комшијама одозго.
Траже
с ким ће волети и родити. А треба – оне, који ће последњим пламеном згрејати, земљицу ушушкати.
Пред смрт
се много радовао. Чак се и смрт грохотом смејала, ретко се наилази на тако ведре момке. Један смех је утихнуо раније – тако је увек у друштву, пред рађање нове шале.
Заборављене песме
иду као просјакиње, куцају на врата, а затворена капија.
Скували смо кафу од сумрака, додали млеко од месеца. Шећер ставите по укусу (имамо свитање дијабетичарско у понуди).
Метак
је летео. Махао крилима, забављао се, вртео се у ваздуху. Затим се уморио и у загрљају задремао. Човек га је успављивао.
Снежни бомбардери ноћу над градом
пролетеше. Све се разли у белину, бели пепео у ваздуху плеше. Људи ставише шлемове и чврсту униформу зиме.
Кафа-секс
је добар, јер никад не знаш кад ће се десити. Пре кафе или после. А из џезве ће свакако побећи.
Бог
је усамљени старац у хоспису који никако не може да умре. А људи су уморно особље поред њега. Он сања играчке из рајског детињства.
Уста су ти
од карамела, језик од ватре, прсти од парчића мандарине, штаке од шприцева, а тело Снешка Белића. Тако је причао старац Давид на станици у предграђу Хаифе.
Отресох
цигарету на ветру, и ватрене пахуље полетеше нагоре, ка сунцу. Мама-шибица је плакала у џепу.
Први снег
на стазама између новембарске још зелене траве претворио је двориште у фудбалски терен. Трче, јурећи свој пад, по поледици пешаци. А све лопте падају с неба. Могао си да их ухватиш само у детињству.
Малени војник у часовнику
је служио, како се каже, солидно. Чим би се зачуо ударац наредног сата, он би излазио на једном тако посебном језику из часовника и вршио своју једноставну службу. Једноставну, али ту је ипак неопходан крајњи опрез и прецизност, чак избрушеност! Пушку на раме, нагоре, налево круг, поздрав, и – часовник је откуцао, враћа језик унутра, проверава – читав сат за одмор, пробу, да се доведе у ред. Али он је маштао да буде, кад се дмб, пливач. Пливао је и пре позива, још неозбиљно, али баш је волео, више од свега. И сад је више него своју парадно-стражарску службу, вежбао скокове у воду с даске. Како прилази крају језика, намешта купаћи, проверава наочари, корак, застане, одскочна даска, мали замајац и – лети, лети, у небо, у ваздух и муњевито растућу тачку базена доле. Све то унутар часовника или чак у својој глави.
Толико му је досадила служба, тако се изазовно сијала далека вода лакираног пода доле, да је он – скочио. Полетео! Часовник га је испратио нарочито јаким ударцем, повикали су, изгубивши дах, људи који су ручали под њим. А он је летео право на глатку огледалску површину, њен сјај, њен бљесак!
А хитна помоћ
је, можда, и маштала да буде новогодишња светиљка или сирена свадбене поворке. Али како да вежбаш кад возиш ту или болесне људе, или уморне лекаре. А и, морам признати, свадби је у том граду сад било мање него сахрана. На којима су свечано испаљивали почасне плотуне или су само скромно копали војници из истог оног пука у коме је служио Малени војник у часовнику.
Месец
су у тучи опалили по оку. И зато он показује само једну страну. Још недељу или колико већ док не спадне масница. А и по жуљевима су му, узимајући их за месечеве пузле, често газили.
Јесењи миш
је имао велики план-сан. Да купи белу албино бунду. Од мачјег крзна. По последњој моди, брдо пара. Ниједна лисица га неће приметити на снегу, ниједна мачка му неће прићи! Али жиревих пара је имао тек толико да купи беле рукавице. А како у њима да ради – тотално непрактично.
Шредеру
нису купили нову протезу уместо старе. И самлео га је нови шредер.
Аута
су се једном присетила онога да Ахил никад неће стићи корњачу и зауставила су се. Која је поента да иду ако никога не можеш да претекнеш, чак ни да сасечеш. Псовке људи су биле јаче од њихових сирена. Корњаче су, напротив, изашле на улице да прославе своју дугоочекивану победу. Скакале су, трчале, пуштале ватромет, славиле тако да су фудбалски навијачи и војници само завидно фрктали. Неки корњачни грађани су чак увече покушали да заузму Палеонтолошки, где су се чували оклопи њихове браће и сестара (тачније – прадеда и прабаба). Отерали су их, запретивши шмрковима. Отишли су уз обећање да ће следећи пут довести водене корњаче, оне се не боје ваше воде, ха!
Опушак
је желео да живи дуго.
Превео
сам стару јапанску дечју песмицу (ずいずいずっころばし), која се састоји углавном од ономатопеје, испао је прави Веденски у брзом ритму:
Бум, бум!
Паста за супу мисо, бум-бум!
Чајник се тресе!
Јурнусмо у кућу, топ-топ-топ!
Сви одјурише, право у кућу!
Мишеви једу рижу
И пиште, пиште!
Чак и ако позове отац,
И ако позове мајка,
Нећемо поћи кући.
Они ће питати, ко је сломио чинију с рижом код бунара!
Aлександар Чанцев, Москва
Translated from Russian into Serbian by: Vasilisa Šljivar, University of Belgrade
Илустрације Јелене Соловјове
Бајке су на руском језику објављиване у часопису „Формаслов“
СКАЗКИ-2. ДЛЯ ГРУСТНЫХ ВЗРОСЛЫХ
Поросенок Пинг
очень не хотел стать ветчиной, когда он вырастет. Поэтому он выучился и стал академиком. Мистер академик Пинг! Попробуй-ка такого зажарь с яичницей!
Но вообще, он мечтал о своем яблоневом саде.
Белая и черная пешки
потянулись друг к другу на самой середине доски. Потянулись – мягко сказано, их давно влекло друг к другу. И сейчас, преодолев в пехотной марш-атаке под густым огнем противника эти несколько мучительных клеток, посредине поля боя они стояли друг против друга. Взгляды их дрожали то ли от напряжения, но скорее от нервов. А их пальцы потянулись и нашли друг друга, слабые, они тут же схватили чужую руку изо всех сил, уже не чужую руку. Их губы нашли друг друга, так что даже зубы ударились. Неловко повернувшись в объятиях, они вообще упали. И продолжали обниматься. Изо всех сил, не потраченных в итоге на войну.
Другие фигуры прекратили боевые действия и обступили их, заслонив от глупо улыбающегося недоумения смотрящих на них во все глаза людей.
Родятся ли у них серые шахматы-дети? Может, и рыжие.
Кошка-бариста Франкешка
лучше всех рисовала рисунки на капучино. Хвостиком махнула и завернула вязь! Ристретто у нее был самый бодрящий – ровно пять лаканий, таких ядреных. Латте Франкешка давала своим котятам, и это о многом говорит. А еще многие сорта она изобрела сама, а тут уже о многом сообщат названия – «Марсианский цинк» или «Беги, Боуи, беги». Но не обо всем.
Бадминтонный волан Иванчикус
очень боялся летать. Но такая уж у него была работа – носить по небу радость от одного человека к другому. Больше всего он любил доставлять улыбки детей, у которых нет еще половины зубов, зато улыбка до ушей.
Ну и карточка постоянного пассажира с правом полета первым классом, с суперсервисом от стюарда-солнца и прочими приятностями была большущим плюсом его работы.
Которой он, выпив с друзьями в баре, любил хвастаться. Перед теми же теннисными мячиками – у них-то что за работа, настоящих дальнобойщиков, для тупых, никакого изящества, один ор, пот и грубость. Рабочий класс, что с них взять!
За это ему иногда доставалось. На следующее утро он приходил на корт помятым, лишившись пары перьев.
Пауки – крепкие ребята
– день деньской качаются, как экспандером, своими эластичными паутинами. Подтягиваются, растяжки, еще какой-то силовой пилатес. Потом к ним приходят мухи, и они устраивают настоящие бои без правил. Выходят чирлидерши-стрекозы, все в блестках таких, что все фасеточные глаза слепит не только от их красоты. Ринг-паутина так и гудит от восторженного писка фанатов-комаров и прочих мушек-насекомых.
Побеждает, конечно, Дружба. Это пока самый их самый главный чемпион среди среднего легкокрылого веса.
Буддийские монахи
играют в пустоту на щелбаны. Щелбан – и сатори!
Оловянный солдатик
вырос и стал Терминатором. В приступах легкой меланхолии от того, что слезы стали льдом, ему убивалось особенно сладко.
Ангелы холода
для того, чтобы их растопили в объятиях. Выучили после них смерть. Жили с этой любовью. Дарили ее другим. Такая вот многоходовочка.
Мать
укрыла ребенка одеялом. Тот согрелся, уснул. А когда проснулся и повзрослел, понял, что это было одеяло из ее кожи. А она вся в морщинках-шрамах улыбается.
Прозрачные люди
ходят вокруг, их много. Может, они уже умерли. А может, еще только рождаются.
В детстве
закладывали «секретики» в землю. Сейчас – могилки.
Приют
для одноногих детских лошадок, единорогов с ампутированным рогом и распотрошенных кукол есть на каждой помойке. Они дружат с бомжами, но милостыню не просят – их счастливых воспоминаний хватает на всех нас.
Люди Конверты становятся людьми Воздушными змеями. Находят работу курьерами, развозчиками пиццы или ангелами. Но сейчас нелетная погода. И они отсыпаются перед сменой. Сны их переплетены, как корни деревьев или полеты стрижей.
В космический киндер-сюрприз
заключены наши жизни. И мы стучим по ним изнутри наглыми молоточками, мешая соседям сверху.
Ищут
с кем любить и родить. А надо – тех, кто последним огоньком согреет, землицы подоткнет.
Перед смертью
он очень радовался. Даже смерть хохотала, редко такие позитивные парни попадаются. Один смех затих раньше – так оно всегда и бывает в компании, перед рождением новой шутки.
Забытые песни
ходят, как нищенки, стучатся в дома, да закрыты ворота.
Мы сварили кофе из сумерек, налили сливок из луны. Сахар добавьте по вкусу (есть рассвет диабетический в ассортименте).
Пуля
летела. Махала крыльями, резвилась, вертелась в воздухе. Потом устала и в объятиях прикорнула. Человек ее баюкал.
Снежные бомбардировщики ночью над городом
пролетели. Все оплавилось белым, белый же и пепел в воздухе танцует. Люди надели каски и плотные униформы зимы.
Кофейный секс
хорош тем, что никогда не знаешь, когда он будет. До кофе или после. А из турки он все равно убежит.
Бог
– одинокий старик в хосписе, что никак не может умереть. А люди – уставший персонал вокруг. Ему снятся игрушки из райского детства.
Уста твои
из карамели, язык – из огня, пальцы из мандариновых долек, костыли из шприцев, а тело снеговика. Так рассказывал старик Давид на остановке в пригородах Хайфы.
Стряхнул
сигарету на ветру, и огненные снежинки полетели вверх, к солнцу. Мама-зажигалка плакала в кармане.
Первый снег
на дорожках среди ноябрьской еще зеленой травы превратил двор в футбольное поле. Бегут, догоняя свое падение, по гололедице пешеходы. А все мячи падают с неба. Ловить их получалось только в детстве.
Солдатик в часах
служил, что называется, ровно. Только раздавался бой очередного часа, как он выезжал на таком специальном языке из часов и совершал свою нехитрую службу. Нехитрую, но тут нужна предельная аккуратность и четкость, отточенность даже! Ружье на плечо, вверх, разворот крутом, салют, и – часы отбили, язык их возвращается внутрь, заглядывается, час на отдых, репетиции, оправку. Но он мечтал быть, когда дембельнется, пловцом. Он и до призыва плавал, несерьезно еще, но очень любил, больше всего. И сейчас больше, чем свою парадно-караульную службу, он учил прыжки в воду с трамплина. Как он подходит к краю языка, оправляет плавки, проверяет очки, шаг, остановка, пружинящая доска, короткий разбег и – он летит, летит, в небо, в воздух и мгновенно растущую точку бассейна внизу. Все это внутри часов или даже в голове у себя.
Так достала служба, так призывно блестела далекая вода лакированного пола внизу, что – он взял и прыгнул. Полетел! Часы проводили особо сильным боем, вскричали, затаив дыхание, обедавшие по(д) ним(и) люди. А он летел, прямо в зеркальную гладь, ее блеск, ее вспышку!
А скорая помощь,
может, и мечтала быть новогодней гирляндой и клаксонами свадебных кортежей. Но как тут тренироваться, когда везешь или больных людей, или усталых врачей. Да и, признаться, свадеб в том городе было сейчас меньше, чем похорон. На которых почетно стреляли в воздух или просто скромно копали солдаты из того же полка, где служил Солдатик на часах.
Луне
в драке подбили глаз. И поэтому она показывается только одной стороной. Еще неделю или сколько, пока не сойдет. Да и на ее мозоли, принимая их за лунные пятнашки, часто наступали.
У осенней мыши
был большой план-мечта. Купить белую альбиносную шубу. Из шкуры кошки. Последний шик, огромные деньги. Никакая лисица на снегу не заметит, никакой кот не подойдет! Но желудевых денег пока хватало разве что на белые варежки. А в них как работать – непрактичность одна.
Шредеру
не купили вставную челюсть вместо износившейся. И его перемолол новый шредер.
Машины
как-то раз вспомнили это самое про Ахиллес никогда не догонит черепаху и остановились. Какой смысл ехать, если никого не обгонишь, не подрежешь даже. Мат людей был громче, чем их гудки. Черепахи же, наоборот, вышли на улицы праздновать свою долгожданную победу. Прыгали, бегали, пускали фейерверки, праздновали так, что футбольные фанаты и вэдэвешники им завистливо крякали. Отдельные черепашьи граждане даже пытались к вечеру штурмовать палеонтологический, где хранились панцири их сестер и братьев (точнее – прабабушек и прадедушек). Их разогнали, припугнув водометами. Они ушли, обещая в следующий раз привести водных черепах, им ваша вода не страшна, ха!
Окурок
хотел долго жить.
Перевел
старинную японскую детскую песенку (ずいずいずっころばし), состоящую в основном из ономатопоэтики, получился полный Введенский в быстром темпе:
Бум, бум!
Паста для супа мисо, бум-бум!
Чайник трясется!
Забегаем в дом, топ-топ-топ!
Все разбегаются, прямиком в дом!
Мыши едят рис
И пищат, пищат!
Даже если позовет отец
И если позовет мать,
Мы не пойдем домой.
Они же спросят, кто разбил плошку с рисом у колодца!
Aлександр Чанцев, Москва
Translated from Russian into Serbian by: Vasilisa Šljivar, University of Belgrade
Иллюстрации Елены Соловьевой
На русском языке сказки выходили в журнале «Формаслов»
Edited by: Kornelija Ičin, University of Belgrade and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich & University of Konstanz