БАЈКЕ ЗА ЛАКУ НОЋ
Macha The Little Rat and The Falling Stars
Мама-пацовка спремила је Мати херкулесову кашу.
‒ Сачекај мало, врела је! Кад се охлади, можеш је промешати репићем.
Мата је баш волела да се користи својим репићем, чак и више него шапицама, бар засад.
Тата-пацов је певао у купатилу док је кратио своје бркове. С годинама су бркови почели да му расту као у ватрогасца. Тога се помало стидео, а био је и поносан. А и у маленом крзну му се појавило много седих длака.
Данас је нерадни дан, планиран је излазак за читаву породицу. И када падне мрак, Матина породица ће поћи да скупља звезде. Нико то не зна, али пацови воле звезде чак и више него храну. Пењу се на контејнере и довикују се када угледају нову звезду. А људи мисле да копају по смећу и гађају их свакаквом заразном старудијом.
Премда по храни они исто, наравно, копају. Али где могу људи то да разумеју. Толико је неразумевања између њихових родова, често уздише мама-пацовка. Ето, на пример, стара зла бајка да су пацови преносили кугу у средњем веку. Ма они су је односили! Даље од људи, да преболе сами, да зауставе ширење црне болести. Тек сада, када је на свет пала још једна болест, људи су почели понешто да разумевају о колективном имунитету и прекидању ланаца ширења.
‒ Шта, мислиш да ће нам се извинити? – питала је пацовка-мама. Ре-то-рич-ки.
Тата-пацов је само уздисао. Толико се умарао током недеље, па му је било драже да само ћути и да звиждуће. Пред крај викенда полако ће доћи себи и скупити снаге за још једну радну недељу. До пензије и није остало тако много, треба издржати!
Лошије се људи разумеју још једино између себе.
Мата је већ појела кашу, играла се с новом звездом и размишљала како ће пред сан, ловећи у прозорчету још једну звезду падалицу, замислити нову жељу – мир међу пацовима и људима. Само да не заспи док јој мама буде читала бајку.
О томе како је један лукави човек одвео из града све пацове.
‒ Зато никада немој веровати људима, Мато, чујеш ли?!
Мата није чула, њене беле трепавичице на прозирно розикавим капцима већ су плесале лагани плес сна. Али звезда падалица је свеједно чула њену жељу и обећала да ће се потрудити за њу.
Живи били па видели. Како би било да одједном сви људи пригрле пацове, сашију им топле бундице и рукавичице за репиће? А пацови науче људе како да се грудвају звездама падалицама, и спасу од свих болести, укључујући сирене аутомобила и сезонску прехладу.
Корњач пева блуз
Тешко је бити корњача-блузмен. То је отприлике као на оној слици с интернета где крокодил у оркестру покушава да удара у чинеле или да дува у трубу, али смета му њушка. То јест, наравно, лице! Па и крокодили су људи и вређају се. Тако и Корњач. Па корњаче не пију, оне добијају сву неопходну течност из сочних (или не баш) трава. И уопште, оне имају мали троугласти језик. Како онда да пију виски као што треба да пије прави блузер?!
Зато је умео мајсторски да пуши, да сви позавиде – из две малене корњачне ноздрве дим је куљао као из змајевих чељусти!
А блуз је свирао најбоље од свих. Прави црни тужни блуз! Густ као магла. Довољно је било сетити се невоље с проливеном флашом вискија, како се скупоцени напитак улива између оклопа и корњачне коже читаве у плочицама, и те плочице се онда лепе једна за другу, постају слатке од бурбона, једино да их однесеш на хемијско, бр-р-р… Ето како је расположење постајало таман довољно тужно за блуз.
И Корњач га је тако преносио да су сви викали, тапшали, бисеви су трајали и по неколико минута! А онда би га сви у клубу звали да поседи с њима и попије виски. Па сви би хтели селфи с великим корњачним блузменом! Који није умео да пије виски – и све његове недаће су изнова започињале…
Мишић Бим-Бум-Бокс Црно-Ухо
А мишић Бим-Бум-Бокс је много волео реп. Лупкао је својим маленим шапама свуда, и где се сме и где не. Родитељи су му већ неколико пута скретали пажњу. Мачке ће чути, то је опасно! Чак су га мало и за уво вукли – баш је имао то једно тамноцрно уво, а сав је био бео. Због тог увета је веровао да у њему живи душа црног репера. Малена душа, као што је и он сам. Али веома музикална. И настављао је да удара у ритму, да репује. Велики људи који су живели на његовој викендици, авај, нису били велики љубитељи репа. Ако ћемо право, уопште нису имали слуха… Зато су више слушали радио него музику. Сматрали су – ето ти га враже! – да у кући има мишева и да они гризу на тавану између старих зидова тапете и све остало. Гристи то ђубре и прашинчину, па шта све неће смислити… То је у најмању руку нехигијенски – уосталом, данас се све може наручити у мишјим супермаркетима, чак с доставом. Али људи су смислили мишоловке. Мишић Бим их је са својим кул црним, белим и риђим с белим јабукама другарима одвлачио код себе у клуб на тавану и правио од њих бубњеве. Бојим се да одраслима без слуха неће бити лако да заспе! А ти спавај, већ је касно, идеш рано у школу, а сутра ћу ти причати о…
О печурку-тумаралу
Печурко-тумарало нимало није волео да седи на једном месту. То јест, понекад је добро бити код куће, нарочито када другари-пузавци дођу у госте, или тек тако – да прочита књигу или да погледа цртаће на ајпеду. А иначе – што би увек био на једном месту? Волео је да путује! Ка далеком језеру или на поље где излажу дизајнерске планине од сена. Да попије, као градски хипстери, праву кафу од жирева. Ка аутопуту да изброји кола, као што су у његовом омиљеном филму јунаци бројили возове. Или једноставно да ужива у заласку на копу, где сви скачу у воду. Ох, и добијао је он своје од гљивара… Иду они тако, виде у даљини јарки шеширић, као семафор. Скупљају засад друге печурке-бобице, а већ означили маршруту ка њему. Пришли – од њега ни трага, ни гласа, тражи до миле воље, џаба ти је! Печурко-тумарало је кренуо на вечерњу променаду. Или му је по распореду јутарње трчање. Чак кажу да су многи гљивари помало сишли с ума и почели да говоре о печуркама-мутантима-привиђењима. А шта су говорили једни другима кад су прилазили рубу шуме и нису налазили Печурка тамо где је пре пет минута био, то нећемо цитирати.
Крокодил Генус сања
Крокодил Генус је често сањао Чебу-куна. Он је отишао у Јапан послом, а Јапан је веома далеко. И то је веома тешко, када су људи далеко. Али шта да се ради, треба се држати. Тако кажу баш у том Јапану. Сиката-га нај. То је на јапанском, „шта друго можеш“. У Јапану нису само речи другачије, скроз различите, већ и све остало. Уместо поморанџи – веома мале, јарке и киселе мандарине микани. Људи су исто мали. И кола су мала. А зграде су, напротив, огромне, по 100 и 200 спратова. Знаш да бројиш до 200, зар не? Тако да кад би подигао главу да избројиш, могао би ти спасти сламнати шешир. Тамо и сва деца носе јарке, као кора микана, жуте сламнате шешире. То је обавезно. Тако да сва деца иду у вртић и у школу у сламнатим шеширима, кратким панталоницама и с огромним термосима. Држећи се за руке. А испред и иза иду учитељице. Да би деца пажљиво прелазила улицу и да их не закачи никакав ауто, а у њихове ранчиће ушивене су посебне јарке плочице с одразом. Зову их ретрорефлектори. Ето у таквој опреми малени Јапанци иду ујутру по улици. А одрасли им се клањају. У Јапану се сви баш често клањају, перу руке и веома су љубазни.
О свему томе прича у својим порукама Чебу-кун. Тако га зову у Јапану. Зато што је дечак. А девојчице зову тјан. Тоња-тјан, Маша-тјан, Тања-тјан.
Чебу-тјан пише своје приче у порукама после посла, увече. Генус их чита пред спавање. И онда сања необичне снове. Малене људе с јарким мандаринама уместо глава. Људе ‒ ретрорефлекторе. Људе ‒ сламнате шешире. Малене људе поред огромних зграда. А онда – велике људе поред малених зграда. И пиринчана поља и планине тамо где више нема градова. А онда све те слике одлећу попут птица. Зато што Генус већ сасвим чврсто спава, с телефоном испод јастука.
Ћебе му је, узгред, посебно, крокодилско, да покрије његов зелени нос и да се не смрзне у сну.
Скакавци
Скакавци се састоје од смарагдних фрактала и нежнозелених листова, њихова песма је ризом у сенци трава, а јутро се умива мачјим шапицама.
Крила-облаци
Раније су сви људи били анђели. Јели су само чупачупс и хамбургере и супер су се проводили. Тако су се угојили, и њихова крила су одлетела без њих. Сваког дана их видимо како се играју на небу – ти бели облаци. Машу нам дебелим ручицама, а ми им шаљемо ваздушне змајеве, папирне авиончиће и чак авионе. И једни другима недостајемо.
Ранчеви
Ако људи не носе школске ранчеве, онда касније носе грбе. Али и једно и друго крију у себи крила. Само су она негде дубље, под гомилом других ствари, треба их још мало потражити.
Лубеница
Лубеница је један ванземаљски авион у коме лете мали црни путници.
1. септембар
У јесен мишићи иду у школу. Облаче лепе хаљине од црвених и жутих листова клена, на главу – шешириће од жира. Скакавци свирају у рог – звоно. А на великом одмору иду по кругу, држећи се за руке с одсјајима сунца и грудвају се капљицама росе.
Звезде уче да возе скејт
Малене звезде, када уче да се возе по небу на тротинетима и скејтовима, понекад падају с њих. Тада ми видимо звезде падалице. Луна-мама онда иде и скупља их, а Сунце-тата их ујутру све заједно, као деда Мазај зечеве, враћа на небо. Заједно мажу несташним звездицама коленца јодом, дају им Јарчево млеко, хране их медом Великог Медведа и односе на спавање. Какву ли ће још игру смислити наредне ноћи? Можда ће посматрати под микроскопом Земљу.
Репати анђели
Раније су сви анђели имали репове. Да, као мајмуни. Али једанпут је један анђео, звали су га Сатанко, одлучио да побегне из раја. Њега би, наравно, ионако пустили. Али он је хтео баш да побегне. Као партизан из плена. И случајно је себи приклештио реп вратима. Зато, да се анђели бегунци не би рањавали, Бог је поразмислио и лишио их репова (али не и слободне воље!). А штета, репови су им добро стајали. С њима и крилима личили су на летеће мајмуне из „Смарагдног града“!
Пингвини на распусту
Када пингвини иду за одмор на море, они купују снежне наочари и беле купаће костиме. Они сурфују на леденим сантама. Граде замкове од снега. А сладолед једу у виду сунца. Пингвини никако не воле када је око њих црна боја, зато живе у снегу и леду.
Комарци-милитаристи
Сви комарчићи се у детињству играју рата и маштају да постану истребљивачи или барем бомбардери. Да лете високо-високо! Зато касније, подражавајући звук за ваздушну опасност, бацају малене рубинцрвене бомбе.
Тигрови
А омиљена група тигрова су The Beatles. Једанпут су, опонашајући Битлсе, прелазили улицу као пред студиом Еби-Роуд, и одлучили да се, као и све мачке, мало ваљају. А зебру су тек исцртали. Сада знамо због чега су тигрови пругасти.
Кртичини снови
Кртице под земљом узгајају зелене јабуке. Оне немају очи и зато им понекад израсте грашак, некад и репа, а дешава се и слани парадајзи. А кртице још воле ноћу да пливају у базенима. У капицама и наочарима за ноћни вид. Неки називају њихов свет сном.
Смрт није страшна
Стари људи се такође играју жмурке. Они умиру. Како би се срели с онима што су се сакрили од њих још пре.
Бубњава
Најлепше чирлидерсице су на шаховским мечевима. Оне отпочињу свој плес при сваком потезу и заледе се у покрету до следећег. Уз бубњаву шаховског сата према њима вајају скулптуре.
Кафа пред спавање за притисак
За кафу краве праве млеко само ноћу. Ако се дуне у пену капућина како треба, на оближњој реци ће запловити једрењак. Из талога ће израсти цимет, баобаби и будућност. Читава Турска дрхти пред тим на рубу ловоровог листа.
На викендици
Паучак је саткао небо и хвата у њега облаке. Киша га је ухапсила иксићем и оксићем.
Како се сачувати од вампира
Довољно је само фотографисати их с блицем, они ће одмах гордо заузети позу и почети да праве селфи. Вампири још воле папуче с пуфницама. У њима ноћу могу тихо и паперјасто да се прикрадају жртвама.
Сунце и будилник
У јесен је сунцу хладно и оно се умиљава градским прозорима, као мачка око газдиних ногу. Сунце жели да се шћућури под лампом и да спава до лета без будилника. Људи пролазе поред, играјући фудбал јесењим лишћем.
Мраз пред пролеће
А Мраз се љути да се нико с њим не шета и не игра. Хајде да ставимо капе и рукавице и да изађемо напоље. Можемо да истресемо снег из тепиха-авиона. Да се мало грудвамо с мрквицама. Да засадимо снег. На пролеће ће из њега порасти потоци и висибабе.
Aлександар Чанцев, Москва
Translated from Russian into Serbian by: Vasilisa Šljivar, University of Belgrade
Илустрације Јелене Соловјове
Бајке су на руском језику објављиване у часопису „Пост(нон)фикшн“
СКАЗКИ НА НОЧЬ
Macha The Little Rat and The Falling Stars
Мама-крыса приготовила Мате геркулесовую кашу.
– Не ешь сразу, горячая! Когда остынет, можешь размешать ее хвостиком.
Матя очень любила орудовать своим хвостиком, пока даже больше, чем лапками.
Папа-крыс пел в ванной, подстригая свои усы. С возрастом усы стали отрастать, как у пожарных. Он этого немного стеснялся и чуть-чуть гордился. Да и в шерстке появилось много седых волос.
Сегодня выходной, запланирован выход всей семьей. И когда стемнеет, семья Мати пойдет собирать звезды. Никто не знает, но звезды крысы любят даже больше, чем еду. Они забираются на мусорные баки и кричат друг другу, что увидели еще одну звезду. А люди думают, что они копаются в мусоре и кидаются в них всяким больным хламом.
Хотя в еде они тоже, конечно, копаются. Но где людям это понять. Столько непонимания сложилось у их родов, часто вздыхает мама-крыса. Вот, например, старая злая сказка, что крысы переносили чуму в старые века. Да они ее уносили! Прочь от людей, переболеть самим, остановить распространение черной болезни. Только сейчас, когда на мир упала еще одна болезнь, люди стали что-то понимать про коллективный иммунитет и разрыв цепочек распространения.
– Но, думаешь, они извинятся перед нами? – спрашивала крыса-мама. Ри-то-ри-че-ски.
Папа-крыс только вздыхал. Он очень уставал за неделю, поэтому предпочитал только молчать и насвистывать. К концу выходных он постепенно отойдет и наберется сил на еще одну рабочую неделю. До пенсии не так далеко, нужно дотянуть!
Хуже люди понимают только друг друга.
Матя, уже доев кашу, играла с новой звездой и думала, что загадает перед сном, ловя в окошке очередную падающую звезду, новое желание, о мире между крысами и людьми. Только бы не заснуть, пока мама будет читать ей сказку.
О том, как один коварный человек увел из города всех крыс.
– Поэтому никогда не верь людям, Матя, слышишь?!
Матя не слышала, ее белые реснички на прозрачно розовых веках уже танцевали медленный танец сна. Но падающая звезда все равно услышала ее желание и обещала постараться ради нее.
Поживем-увидим. Вдруг завтра все люди заведут у себя дома крыс, сошьют им теплые шубки и варежки для хвостов? А крысы научат людей, как можно играть в снежки падающими звездами, и спасут от всех болезней, включая гудки машин и сезонный насморк.
Черепах поет блюз
Трудно быть черепахой-блюзменом. Это примерно как на той картинке из интернета про крокодила, что в оркестре пытается бить в тарелки или дуть в трубу, а морда ему мешает. То есть, конечно, лицо! Ведь крокодилы – тоже люди и обижаются. Так и у Черепаха. Черепахи же не пьют, они получают всю необходимую жидкость из сочных (или не очень) трав. У них вообще маленький треугольный язычок. Как тут прикажешь пить виски, как полагается настоящему блюзовому музыканту?!
Зато курить он умел мастерски, всем на зависть – из двух маленьких черепашьих ноздрей дым пускался, что из пасти дракона!
А блюз он играл лучше всех. Настоящий черный печальный блюз! Густой, как чернила. Стоило только вспомнить о беде с проливающейся бутылкой виски, как дорогущий напиток затекает между панцирем и черепашьей кожей в пластинках, и эти самые пластинки потом слипаются, становятся сладкими от бурбона, хоть в химчистку отдавай, бр-р-р… Так настроение становилось как раз в самый раз печальным для блюза.
И Черепах выдавал его так, что все кричали, хлопали, раздавались бисы по несколько минут! А потом все в клубе звали присесть к ним за столик и выпить с ними виски. Ведь всем же хочется селфи с великим черепашьим блюзменом! Который не умел пить виски – и все его беды начинались по новой…
Мышонок Бим-Бум-Бокс Черное-Ухо
А мышонок Бим-Бум-Бокс очень любил рэп. Стучал его своими маленькими лапками везде, где можно и нельзя. Уж сколько раз ему делали замечания родители. Кошки же услышат, это опасно! Даже таскали его немного за ухо – у него как раз при полностью белой шкурке было одно ярко-черное ухо. Из-за этого уха он верил, что в нем живет душа черного рэпера. Небольшая душа, как и он сам. Но очень музыкальная. И он продолжал настукивать ритм, начитывать рэп. Большие люди, жившие в его даче, были, увы, не большими любителями рэпа. Да им медведь на ухо наступил, если по правде сказать… Поэтому слушали они больше радио, чем музыку. Они – вот потеха! – считали, что в доме завелись мыши и грызут на чердаке и между старыми стенами обои и все остальное. Грызть эту шелуху и пыль, это ж надо придумать… Это ведь как минимум антисанитария – да и все продукты сейчас можно заказать в мышиных супермаркетах, даже с доставкой. Но люди придумали ставить мышеловки. Мышонок Бим со своими крутыми черными, белыми и рыжими с белыми яблоками друзьями оттаскивал их себе в чердачный клуб и переделывал в ударные установки. Боюсь, взрослым без музыкального слуха будет сразу не заснуть! А ты спи, уже поздно, в школу рано, а завтра расскажу про…
Про гриба-шатуна
Гриб-шатун очень не любил сидеть на одном месте. То есть иногда можно и дома, особенно когда друзья-опята в гости зайдут, или просто – книжку почитать или мультики на айпаде посмотреть. Ну а так – зачем всегда в одном месте? Он любил путешествовать! К дальнему озеру или на поле, где выкладывают дизайнерские горы из сена. Попить, как городские хипстеры, настоящий желудевый кофе. К шоссе посчитать машины, как в его любимом фильме герои считали поезда. Или просто полюбоваться закатом на карьере, где все бултыхаются в воду. Ох и доставалось же от него грибникам… Идут они такие, видят вдалеке шляпку яркую, как светофор. Собирают пока другие грибы-ягоды, наметив маршрут к этому. Подошли – а его и след простыл, ищи-свищи ветра в поле! Это Гриб-шатун на вечерний променад пошел. Или утренняя пробежка у него по графику. Говорят даже, что многие грибники слегка повредились в уме и стали говорить о грибах-мутантах-призраках. А что они говорили друг другу, когда подходили к опушке и не находили Гриба там, где он пять минут назад был, это цитировать мы не будем.
Крокодил Генус видит сны
Крокодилу Генусу часто снился Чебу-кун. Он уехал по работе в Японию, а Япония – это очень далеко. И это очень тяжело, когда люди далеко. Но что поделать, надо держаться. Так говорят в той же Японии. Сиката-га най. Это по-японски. В Японии не только слова другие, совсем непохожие, но и все другое. Вместо апельсинов – очень маленькие, яркие и кислые мандарины миканы. Люди тоже маленькие. И машины маленькие. А дома, наоборот, огромные, в 100 и 200 этажей. Ты же умеешь считать до 200? Так что если закинуть голову и посчитать, то может упасть панамка. Там и все дети ходят в ярких, как кожура микана, желтых панамках. Это обязательно. Так что все дети идут в детский сад и в школу в панамках, гольфах и с огромными термосами. Взявшись за руки. А впереди и сзади идут учительницы. Чтобы дети аккуратно переходили дорогу и их не задела никакая машина, в их рюкзачках вшиты специальные яркие отражающие пластинки. Катафоты они называются. Вот в таком обмундировании маленькие японцы идут утром по улицам. А взрослые им кланяются. В Японии вообще все часто кланяются, моют руки и очень вежливые.
Обо всем этом рассказывает в своих смсЧебу-кун. Так его зовут в Японии. Потому что он мальчик. А девочек зовут тян. Тоня-тян, Маша-тян, Таня-тян.
Чебу-тян пишет свои рассказы в смспосле работы, вечером. Генус читает их перед сном. И потом ему снятся необычные сны. Маленькие люди с яркими мандаринами вместо головы. Люди-катафоты. Люди-панамки. Меленькие люди среди огромных домов. А потом – большие люди среди маленьких домов. И рисовые поля и горы там, гдекончились города. А потом все эти картинки улетают, как птицы. Потому что Генус уже совсем крепко спит, положив телефон под подушку.
Одеяло, кстати, у него особое, крокодилье, чтобы накрыть его зеленый нос и он не замерз во сне.
Кузнечики
Кузнечики состоят из изумрудных фракталов и салатовых листьев, их пение – ризома под сенью трав, а утро умывается кошачьими лапками.
Крылья-облака
Раньше все люди были ангелами. Ели одни чупа-чупсы и гамбургеры и вообще хорошо проводили время. От этого потолстели, и их крылья улетели без них. Мы каждый день видим, как они резвятся на небе – эти белые облака. Они машут нам толстыми ручками, а мы отправляем к ним воздушных змеев, бумажные самолетики и даже самолеты. И скучаем друг по другу.
Рюкзаки
Если люди не носят школьных рюкзаков, то носят потом горбы. Но и там, и там спрятаны крылья. Только где-то глубже, под кучей других вещей, еще поискать надо.
Арбуз
Арбуз – это такой инопланетянский самолет, в котором летят маленькие черные пассажиры.
1 сентября
Осенью мышки идут в школу. Они надевают красивые платья из красных и желтых листьев клена, на голову шапочку из желудя. Кузнечики играют в горн звонки. А на большой перемене они водят хоровод с солнечными зайчиками и играют в снежки каплями росы.
Звезды учатся ездить на скейтах
Маленькие звездочки, когда учатся кататься по небу на самокатах и скейтах, иногда падают с них. Тогда мы видим падающие звезды. Луна-мама потом ходит и собирает их, а Солнце-папа утром всем скопом, как дед Мазай зайцев, возвращает их на небо. Вместе они смазывают расшалившимся звездочкам коленки зеленкой, поят молоком Козерога, кормят медом Большой Медведицы и укладывают спать. Во что еще придумают поиграть они следующей ночью? Может, будут рассматривать в микроскоп Землю.
Хвостатые ангелы
Раньше у всех ангелов были хвосты. Да, как у мартышек. Но однажды один ангел, звали его Сатаня, решил убежать из рая. Его бы, конечно, и так отпустили. Но он хотел именно убежать. Как партизан из плена. И прищемил по неосторожности себе дверью хвост. Поэтому, чтобы бегучие ангелы не ранились, Бог, подумав, лишил их хвостов (но не свободы воли!). А жаль немного, хвосты им шли. С ними и крыльями они были похожи на летучих обезьян из «Изумрудного города»!
Пингвины на каникулах
Когда пингвины едут отдыхать на море, они покупают снежные очки и белые купальники. Они серферят на льдинах. Строят замки из снега. А мороженое едят в виде солнца. Пингвины вообще не любят, когда вокруг черный цвет, поэтому живут в снегах и льдах.
Комары-милитаристы
Все комарята в детстве играют в войну и мечтают стать истребителями или хотя бы бомбардировщиками. Летать высоко-высоко! Оттуда они потом, изображая звуки воздушной тревоги, сбрасывают маленькие рубиновые бомбы.
Тигры
А у тигров любимая группа – The Beatles. Однажды они, подражая битлам, переходили дорогу, как перед студией на Эбби-Роуд, и решили, как все кошки, немного поваляться. А зебру перехода только покрасили. Теперь мы знаем, из-за кого тигры полосатые.
Кротовьи сны
Кроты под землей выращивают зеленые яблоки. У них нет глаз, поэтому иногда у них вырастает горох, иногда и репа, а бывает, что и соленые помидоры. А еще кроты по ночам любят плавать в бассейнах. В шапочках и очках ночного видения. Некоторые зовут их мир сном.
Смерть не страшна
Старые люди тоже играют в прятки. Они умирают. Чтобы встретиться с теми, кто спрятался от них еще раньше.
Барабанная дробь
Самые красивые чирлидерши – на шахматных матчах. Они начинают танцевать при каждом ходе и застывают в движении до следующего. Под барабанный бой шахматных часов с них ваяют скульптуры.
Кофе на ночь от давления
Для кофе коровы делают молоко только ночью. Если правильно подуть в пенку капучино, на ближайшей реке поплывет парусник. Из кофейной гущи вырастает корица, баобабы и будущее. Вся Турция трепещет от этого на краю лаврового листа.
На даче
Паучок соткал небо и ловит в него облака. Дождь арестовал его крестиком и ноликом.
Как уберечься от вампиров
Стоит лишь снимать их со вспышкой, они тут же примут гордую позу и начнут делать селфи. Еще вампиры любят тапочки с помпонами. В них по ночам можно тихо и пушисто подкрадываться к жертвам.
Солнце и будильник
Осенью солнцу холодно и оно ласкается о городские окна, как кошка о ногу хозяина. Солнце хочет свернуться под лампой и спать до лета без будильника. Люди проходят мимо, играя в футбол осенними листьями.
Мороз к весне
А Мороз обижается, что с ним никто не гуляет и не играет. Давай наденем шапки и перчатки и пойдем на улицу. Можно выбить снег из ковра-самолета. Поиграть в снежки морковками. Посадить снег. Весной из него вырастут ручьи и подснежники.
Aлександр Чанцев, Москва
Translated from Russian into Serbian by: Vasilisa Šljivar, University of Belgrade
Иллюстрации Елены Соловьевой
На русском языке сказки выходили в журнале «Пост(нон)фикшн»
Edited by: Kornelija Ičin, University of Belgrade and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich & University of Konstanz