Звали су те Амарило

Звали су те Амарило,
Хелијева љупка дочь,
била си им блиставило,
петербуршка бијела ноћ.

За твој лумен сви су знали,
ноћно си им Сунце била.
Амарило су те звали,
свјетлосна ти никла крила.

Зрака твоја свима знана,
лијечила је трулеж масе.
Амарило ти си звана,
што свјетлошћу предала се.

Но у свјетлу твоме сјаше
нека чудна свјетлост друга…
Као да се назираше
свјетлом прекривена туга.

Твоје лице као да је
крило патњу неку страну.
Зар то Сунце твоје траје
да прикрије тешку рану?

Ал’ не даш се покорити
таквој блиједој свјетла сјени,
храбро дајеш своју душу
велелепној свој лумени.

То и чини твоју свјетлост
бајковито љупком, милом.
По њој нек’ те памти вјечност
и зове те Амарило.

 

Dajana Kuzmanović, University of Banja Luka

Edited by Vasilisa Šljivar, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.