Пустош

Пуста земља, пусто море,
не мичу се чак ни вали,
пуста поља, пусте горе,
пустош сама на обали.

И тишина свугдје влада,
не чују се чак ни птице,
пустош на све тихо пада,
све то пусто мори лице.

Људско лице, блиједо лице,
лице младо, ал’ упало,
пусто гледа низ улице,
тражи гдје је залутало.

Поглед тог је врло чудан,
неуљудан, полубудан,
празан, јазан и заразан,
туп, мрачан и саблазан.

Душа му је још и гора,
ад му дође као шала,
пуста, празна ноћна мора,
ко посљедњи јецај вала.

И посматра нијеми бездан,
пустош грдна, а он сјетан.
Једнако је и он биједан,
лица мртва, тијела ледна.

 

Dajana Kuzmanović, University of Banja Luka

Edited by Vasilisa Šljivar, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich

 

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.