Kompleksnost poetičkog i lingvističkog u poeziji Wisławe Szymborske – Ana Sekulić

 

Kompleksnost poetičkog i lingvističkog u poeziji Wisławe Szymborske 

 

 

Radost pisanja.
Mogućnost  trajanja.
Osvetnička ruka smrtnika.¹

 

Na prvi pogled posve jednostavni, a u suštini duboko zbunjujući, gotovo dvosmisleni stihovi bez konačnog odgovora. Kakva je to osveta? Možda osveta za smrtnost? Opet, kome upućena? Da li možda Bogu?  Osveta smrti, vremenu, prolaznosti? Da li je to uopšte važno  kada nam ostaje veličina nečijeg stvaralaštva? Veličina Wisławe Szymborske, koja se u pravom smislu izdigla iznad vremena i prolaznosti,  te nam tako predočila jednu novu mogućnost trajanja.

Poznata poljska pesnikinja, esejista, kritičarka, prevodilac, feljtonista i dobitnica Nobelove nagrade za književnost 1996. godine Wisława Szymborska rođena je 2. jula 1923. godine u mestu Bninj nedaleko od grada Poznanja. Osnovnu školu završila je u Krakovu gde je položila i maturu. Od 1943. godine radi kao službenica na železničkoj stanici kako bi izbegla deportaciju na prinudni rad u Nemačku. Tada počinje i da ilustruje prve knjige, piše kratke priče, ređe stihove. Književnost je bila za nju veoma važna; uvek je nešto čitala – prema njenom mišljenju čak i najgora knjiga može da navede čitaoca na razmišljanje. Studirala je sociologiju i polonistiku na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, ali studije nije uspela da završi zbog finansijskih poteškoća. Od 1945. godine aktivno učestvuje u književnom životu grada Krakova, gde upoznaje i poljskog nobelovca Czesława Miłosza koji će imati veliki uticaj na nju i njen dalji rad. Bila je takođe i deo redakcije poznatog nedeljnika Życie Literackie, da bi 1945. godine debitovala pesmom Tražim reči u novinama Dziennik Polski.

Prve stihove objavljuje 1952, da bi iste godine bila primljena u Sindikat poljskih pisaca, a takođe se učlanila u Poljsku ujedinjenu radničku partiju. Celokupni angažman u komunističkoj partiji doživljava kao sramni deo svoje prošlosti, te  nerado uopšte govori o tome. Za taj period se vezuju neke ideološke pesme, koje tematizujući Lenjina, radničku klasu, te socijalistički progres i danas kod pojedinaca izazivaju gnušanje.

Bila je vatreni pristalica integracije Poljske sa Evropom, a od 1957. godine održava kontakte sa poljskom intelektualnom i kulturnom emigracijom u Parizu. 1988. postala je jedan od osnivača Društva poljskih pisaca koje i danas ima ogranke u svim većim poljskim gradovima. Wisława Szymborska je preminula 1. februara 2012. godine u Krakovu.

Kao što je prethodno spomenuto, njeni književni počeci vezuju se za period Drugog svetskog rata, kada se u trećm broju Borbe (dodatak u novinama Dziennik Polski) pojavljuje  prva pesma Tražim reči². Međutim, 1949. godine njen prvi tom poezije pod jednostavnim nazivom Stihovi biva odbijen za štampu, jer navodno ne ispunjava zahteve socijalističke ideologije. Prvu pesničku zbirku pod nazivom Zbog toga živimo³  konačno uspeva da objavi 1952. godine. Čini se da joj tu zbirku javnost posebno neće oprostiti, budući da je, osim opštih pohvala socijalističkom režimu i partiji, posebno upečatljivo veličanje Lenjina, koga će u jednom stihu predstaviti kao Adama novog čovečanstva.⁴ 1954. godine usledila je i zbirka u sličnom maniru Pitanja koja postavljamo sebi⁵, a reakcija kritike je isto tako nemilosrdna.

Konačno, njen pravi književni uspeh predstavlja zbirka Dozivanje Jetija⁶ iz 1957. godine. Posle nje uslediće i mnoge druge, među kojima se svakako izdvajaju So, Za svaki slučaj, Ljudi na mostu, Kraj i početak, Trenutak.⁷ Stvaralaštvo Wisławe Szymborske je višestruko nagrađivano i cenjeno. Kulminaciju u tom smislu svakako predstavlja Nobelova nagrada koju je dobila 1996. godine u čast poezije kao odgovora na život, način života (…). Pesme Wisławe Szymborske su savršenstvo reči, visoko uglađene slike, mentalni allegro ma non troppo, kako se naziva jedna od njenih pesama. Istovremeno, ta neka tama kojoj one ne podležu neposredno, kao da se očituje u njima, poput kretanja krvi ispod kože.⁸

Vrednost i značaj poezije Szymborske prepoznali su njeni savremenici, kako u samoj Poljskoj tako i izvan granica. Za Czesława Miłosza, Szymborska je prvenstveno pesnikinja svesti. To znači da nam se ona obraća, gotovo živi sa nama, kao jedan od nas, a opet ipak zadržava svoja privatna pitanja za sebe, distancirajući se tako od nas, dok se istovremeno poziva na ono što svako zna iz sopstvenog života. Pesme Wisławe Szymborske kao da su proizišle iz našeg žongliranja opštepoznatim, pa nas neretko iznenađuju paradoksom prikazujući naš ljudski svet tragikomičnim.

Dalje, filolog i pesnik Jerzy Kwiatkowski Wisławu Szymborsku vidi kao jedan od najvažnijih fenomena u savremenoj poljskoj poeziji. Neobična jednostavnost i komunikativnost. Posezanje za pričom i anegdotom. Pisanje lišeno bilo kakve pretencioznosti, a istovremeno izrazito intelektualno ambciozna poezija; jedan poetski svet sa specifiłnim načinom postojanja.

Konačno, kao završnu referencu u tom maniru, neophodno je nadovezati i reči važnog jugoslovenskog prevodioca sa poljskog jezika i književnog kritičara Petra Vujičića, čime se i na ovim prostorima odaje počast delu i ličnosti Szymborske.

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Jerzy Kwiatkowski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku. (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)

Ovakvo određenje stvaralaštva Wisławe Szymborske može delovati preterano, štaviše preuveličano, budući da je njen pesnički opus izuzetno mali – konkretno, nešto više od dvesta pesama. Međutim, upravo se u tome i ogleda specifičnost njenog stila i jedna nesvakidašnja poetizacija svakodnevnog. Ona o čoveku i njegovom svetu govori sažeto i jednostavno, dok se njen pogled izražava u pedantnom posmatranju detalja u svemu što je okružuje. Na taj način se predočava maksimum ne samo sadržaja u nekom formalnom smislu, već i metafizike i nekih novih dimenzija i relacija, a sve to kroz minimalan broj reči. Dakle, to je jedan pokušaj sveobuhvatnog opisivanja kompleksnosti čovekove situacije, najpre u egzistencijalnoj perspektivi, koja se ogleda u svojevrsnoj potrazi i preispitivanju smisla života, zatim kognitivnoj, kao upoznavanje pojedinca sa granicama i mogućnostima, potom, tu je etička ravan diskretno predočena u moralnim porukama pojedinih pesama, zatim tu je suočavanje pojedinca sa pravilima istorije i društvenog poretka, te na kraju i samo iskustvo smrti. Ovakva raznovrsnost u izboru motiva donosi jednu izrazito intelektualnu dimenziju prožetu dubokom refleksivnošću, ali i ironjom, humorom, anegdotama, te različitim verbalnim igrama. Čini se da upravo kroz takvu jednu preciznost u izrazu, te potpunu udaljenost od velikih istorijskih događaja, čitalac pronalazi i iznova doživljava punu lepotu i sadržajnost svega onog što čini njega samog kao deo ukupnog postojanja. Tim putem novootkrivanja i divljenja lepoti života preko specifičnog umetničkog preoblikovanja te iste svakodnevice vodi jedan nadasve trezven i potpuno svestan um. S tim u vezi, valja i dublje razmotriti i predočiti čitav niz pitanja, problema, promišljanja, ali i brojnih –izama koji su sadržani u njenom poetskom stvaralaštvu.

Najpre, to je opšta problematika mogućnosti, tačnije nemogućnosti komunikacije sa drugima, problem postojanja čoveka kao pojedinca i kao vrste, te njegov odnos prema drugim oblicima živih bića, a s tim u vezi i njegova istorija, sva u nekakvim uzaludnim ponavljanjima, slučajnostima i površnostima uzrokovanim našim sveopštim ukorenjivanjem u objektivno vreme i prostor. Takva filozofska razmišljanja o čoveku i njegovom položaju i ulozi u univerzumu Szymborsku odvode u svojevrsni egzistencijalizam, kao izraz preispitivanja i urušavanja materijalističkog ustrojstva sveta, dok se istovremeno upućuje jedan poziv za spašavanje sveukupnih humanističkih vrednosti. U tom procesu čovek nije prepušten sam sebi, već se spoznajom otvaraju nove mogućnosti delanja i poimanja.

Naime, svet sitnica koji ga okružuje sada postaje njegov svet. Obični, naizgled neprimetni predmeti postaju junaci poezije sa jedne strane, dok se, sa druge strane, uzvišeni i opštepoznati toposi spuštaju i očovečuju, gotovo do neprepoznatljivog. Takvim postupcima se, uz izraziti ton ironizacije i humora, otvara mogućnost distanciranja ne samo od autoriteta, već i od junaštva, zavičaja i istorije. Ono što takvim činom ostaje je isključivo osećaj jedinstva sa prirodom, živim bićima i umetnošću uopšte. Na taj način je jedino moguće pronaći i razumeti sebe, svoje probleme i strepnje, te jedinu i apsolutnu istinu o savremenom svetu koji neminovno ugrožava individualnost pojedinca. On onemogućava ostvarenje snova i želja, smisleni tok istorije, te u takvom ustrojstvu ostavlja jedan sumorni prazni prostor koji se neprestano širi i ume da pritiska čoveka. Takve praznine podstiču maštu i na neki način postavljaju pitanja o samoj suštini života, te kretanja i nizanja događaja unutar njega – zašto uopšte u tom smeru, zašto na taj način, zašto sada, a ne nekada ranije ili kasnije – samo su neke od stavki koje umeju da zaintrigiraju čovekov um. Čini se da upravo iz takvih pojava gotovo prirodno proizilaze omiljeni pesnički postupci Wisławe Szymborske – upotreba paradoksa, ironije, a takođe i samoironije. Ona se nikada ne izruguje, ne unižava; ironizacija je prosto deo stava same autorke i tiče se njenog ličnog poimanja života, te osećaja da je čovekov položaj u univerzumu dvosmislen. S tim u vezi stoji i rafinisani intelektualizam i jedan emocionalni asketizam; retko se u njenoj poeziji sreću snažni izlivi emocija, burna reagovanja i teške, snažne reči, već radije koristi suptilne metafore, te jedan postupak tzv. zapanjenosti kako bi iznenadila čitaoce predočavajući tako naizgled obične i banalne pojave, kao posve neobične i prepune novih značenja i dimenzija u sagledavanju. U tom smislu prisutna je i specifična, gotovo prepoznatljiva upotreba jezika i njegovih mogućnosti – dvosmislenost, igre reči, svakodnevni govor, neočekivani obrti u iskazivanju poente, ali i reference na brojne druge žanrove kao što su parabole, anegdote, reportaže i filozofski tekstovi.

Istovremeno, ona na neki način stupa u izvesni dijalog sa čitaocem, a takođe sa književnim konvencijama, istorijom i tradicijom ukazujući pritom na važne probleme, ali ne nudeći nikakvo gotovo rešenje. Moguće da je taj postupak ono što pomalo intrigira kritičare, budući da njena poezija problematizuje osnovne postavke ljudskog postojanja, poput ljubavi, smrti, tuge, radosti, ali i pojave rata i sukoba, te oni u tome vide izvesne crte egzistencijalizma. No, Szymborska  odbija svaku definitivnu klasifikaciju i određenje svoje poezije.

Dalje, u tom pokušaju traženja i razumevanja odnosa između pojedinca i zajednice, opšteg i posebnog, te izvesni strah od brojanja i statistike, a takođe i odbrana individualnosti u tom istom svetu velikih brojki aludiraju u izvesnom smislu na nadrealizam. Istovremeno, fascinacija nestvarnim, ali verovatnim, zatim poseganje za konvencijom snova i oniričnim, ponekad i snoviđenim je u izvesnom smislu okreću poetici nadrealizma. Takođe, čitalac često biva uvučen u jedan nedefinisani prostor i vreme zaustavljeno u jednom malom, banalnom trenutku koji zaokuplja njegovu pažnju, dok se suptilno očituje averzija prema istoriji, faktografiji i ljudskim dostignućima. Oni kao takvi, eventualno mogu da budu simboli; upravo oni činioci koji će privremeno zarobiti čoveka i privoleti ga da krene u potragu za univerzalnim sadržajem te svakodnevne i nepotpune banalnosti. Ovakve tendencije nesumnjivo donose jedan suptilni nadrealistički prizvuk u poetskom stvaralaštvu Wisławe Szymborske.

Konačno, neophodno je spomenuti i jednu blago kritičku, nadasve didaktičku crtu sa kojom se čitalac sreće u njenoj poeziji. Naime, u pitanju je svojevrsna refleksija nad ljudskom spoznajom i istinom. Szymborska sugeriše izvesnu distancu od sveta oko sebe, ali i samog pojedinca  prema sebi, budući da sve može na kraju da se ispostavi kao relativno. S tim u vezi, njeni stihovi predstavljaju svojevrsno upozorenje od manipulacije ne samo istorije, već i običnog čoveka, ali i izvesni protest protiv nezainteresovanosti i ravnodušnosti u međuljudskim odnosima.

Sveprisutnost prethodno navedenih pojmova, te gotovo čitava kompleksnost poetike Wisławe Szymborske sadržana je u jednoj od njenih najpoznatijih i gotovo ličnih pesama Mačka u praznom stanu⁹. Ona se nalazi u zbirci Kraj i početak, koja je objavljena 1993. godine.

Naizgled sasvim običan naslov može sugerisati jednu svakodnevnu, čak i banalnu situaciju, međutim, pesnikinja i ovde ne prestaje da iznenađuje ne samo novim pogledima, već i neočekivanim tonom. Nema tu mesta za snažne emocije, tugu koja razdire i prizvuk konačnog opraštanja. Naprotiv, diskretna, dirljva i nadasve nekonvencionalna pesma o smrti predočena kroz oči jednog posve običnog bića. No, to svakako ne umanjuje dimenziju doživljaja, štaviše, čini da ga čitalac još dublje proživi. Prazan stan, neko je nestao, otišao, nekoga nema, nedostaje. Ko je to? Ne znamo, mada više nije ni važno. Ono što je značajno je da je taj neko imao mačku, a da je sada ona ostala sama. Doduše, ne u potpunosti bez nadzora, budući da se na stepeništu čuju koraci, a ostala je i riba na tanjiru, ali više ništa nije isto. O ponašanju mačke saznajemo očito od neke bliske, mada nepoznate osobe. Ili je to možda sama mačka koja pokušava da razume šta se desilo i nada se povratku gospodara? Upravo je to ono što iznenađuje, budući da tema sama po sebi nije nova. Umesto očekivanog sećanja na pokojnika ili pak nekakvih razmišljanja o neizbežnosti smrti, smrt voljene osobe, prijatelja, staratelja se predočava kroz vizuru mačke koja, iako po prirodi samotnjak, sada očigledno pati. Stan je prazan, jer očito nekoga bliskog nema; u tom smislu ništa se nije promenilo, a opet za jedan mali univerzum više ništa ne može da bude isto:

Kao da je sve ostalo nedirnuto,
pa ipak izmenilo se.
Kao da ništa nije pomereno,
pa ipak ispremeštalo se.

 Pitanje koje se već od samog naslova nameće, te gotovo intrigitra čitaoca je zapitanost zašto baš mačka. Naime, za mačku važi neko opšte mišljenje da je usamljenik, nezahvalnik, štaviše, egoista. Stiče se jedan utisak oholosti, te udaljenosti i nezainteresovanosti za svet koji je okružuje. Naime, mačka nikada, čak ni u trenucima posebne euforije, ne dopušta bujne i nekontrolisane emocije. Ona je nepoverljiva, pojavljuje se tiho i neočekivano. Isto tako se odlučuje da ode kada se na nekom mestu ne oseća sigurno. Ne vezuje se za ljude, već za mesta. U pesmi nailazimo na tipično mačje ponašanje: ona trči po policama, zavlači pod tepih, trlja o nameštaj, radoznalno zaviruje u orman. Oseća nekakav nemir i težinu, da gotovo ne može da nađe sebi mesto u tom opustelom domu. Zbog novonastale situacije ona je ožalošćena, uvređena, ali se čini da nema kome da iskaže svoje nezadovoljstvo, čime se dodatno intenzivira atmosfera ostavljenosti i teskobe. Čini se da se svojevrsna, pomalo komična kulminacija doživljava u poslednjoj strofi, kada se nezadovoljstvo i negodovanje mačke vizualizuje na izrazito upečatljiv način. U pitanju je svojevrsni kontrast, praktično neočekivani obrt u odnosu na ranije stihove i jedna zanimljiva metafora mačke koja hoda na uvređenim šapama. Kada se vlasnik vrati, ona ga neće pozdraviti na uobičajen način, naprotiv, mačka će pokazati da ne može tako sa njom. Pokazaće da ume da se duri.

Pokazaće mu već
da se tako s mačkom ne može.
Ići će mu u susret
kao da to čini preko volje,
polagano,
na veoma uvređenim šapama.
I bez velike radosti, za početak.

Upravo ovakvim postupkom se, gotovo u suprotnosti sa nekakvim uobičajenim i prepoznatljivim iskazivanjem tuge i nemoći, na jedan suptilan način predočava sva ona teskoba i izgubljenost usled odlaska voljenog bića.

Međutim, ko je ta voljena osoba koja je preminula? Činjenica je da se neverovatno malo zna o pokojniku – bio je temeljan, volelo je red, sve se u njegovom životu odvijalo po nekakvom ustaljenom ritmu. No, ono što je najvažnije, on je bio centar jednog malog mačjeg univerzuma. S tim u vezi, očituje se jedan novi i neobični način izražavanja čežnje za umrlom osobom. Umesto da se čitaocu predoči tužna atmosfera, te iznesu neke osobine i kvaliteti i z života pokojnika, ovde se prosto posmatra ponašanje mačke koja ne može da razume šta je prouzrokovalo takvu ogromnu promenu u životu i čini se da ne veruje baš u postojanje smrti kao vida konačnosti i nepovratnosti. Mačka je uverena da će se uskoro okončati odsustvo staratelja, prosto jer je on uvek bio tu i tamo.

No, nažalost, uređeni mačji svet zatvoren u jedan prostor između četiri zida iznenada se ruši, te iako životinja ne razume šta se dogodilo, njeno nemirno ponašanje savršeno odražava tragediju celokupne situacije izazvanu smrću prijatelja. Svojevrsna mačju anksioznost koju je Szymborska tako upečatljivo opisala predstavlja izvesno polazište za razmišljanje o neizbežnosti smrti, koja se uvek čini da dolazi u pogrešno vreme, dok je praznina koju ostavlja za sobom uvek nezamislivo velika.

U svom prepoznatljivom maniru, Szymborska kroz jedan novi tip nekonvencionalne elegije prevazilazi ustaljene granice u književnosti, ali ne prevazilazi ono što može biti dato svakome ko ne prihvata granicu ljudskog razuma kao konačnu granicu viđenja i doživljavanja sveta. Promena pretpostavljenog narativa i perspektive posmatranja u potpunosti transformiše značenje predstavljenog događaja. Mačka, naime, najverovatnije ne poznaje ljudsko iskustvo smrti, ne razume ga, ali zasigurno oseća tvrdoglavo odsustvo onog ko je ranije bio i bio. Ova smrt se ne živi ljudski, prestaje da bude nešto očigledno i svima poznato, već predočava jednu sasvim novu dimenziju. Počinje svojevrsni metafizički haos čiji se smisao i opravdanje teško nalaze.

Paradoksalno, upravo takva jedna metafizička problematika predočena svakodnevnim, prizemnim jezičkim izrazom donosi brojne teškoće prilikom prevođenja poezije, te svojevrsne adaptacije stihova Wisławe Szymborske. Autorka dovodeći u pitanje jedno očigledno gledište i primoravajući maštu čitaoca na neki novi osećaj sveta, istovremeno neminovno pomera i preispituje granice jezika uopšte. Konkretno, u takvoj analizi najviše dolaze do izražaja strukture različitih jezičkih sistema, te njihovi elementi i međusobno funkcionisanje. U konkretnom slučaju, iako potiču iz iste jezičke grupe – slovenskih jezika, očituju se evidentne razlike u tvorbi pesničkog teksta u poljskom jeziku kao izvornom, zatim i u prevodima na slovenački i srpski jezik. No, čini se da je slovenački jezik kao lingvistički bliži ipak verodostojnije predočio čitavu ne samo kompleksnost, već i neobičnu dimenziju stvaralaštva Wisławe Szymborske.

Upravo na prevodima pesme Mačka u praznom stanu Biserke Rajčić i Jane Unuk pokušaću da uporednom analizom predstavim moguće probleme i razlike, te da ukažem na neka bolja ili manje uspešna rešenja. Nažalost, ono što sam prvo uočila udubljujući se u prevod na srpski jezik je jedno nepoznavanje ili nepotpuno razumevanje poetike Szymborske i tog njenog toliko karakterističnog doživljaja sveta. Ne osporavajući tehničko umeće Biserke Rajčić kao izuzetno plodnog prevodioca, čini mi se da joj izmiče sama suština pesme, predočena ne samo kroz atmosferu jedne opšte napuštenosti i teskobe, već i kroz odabir samog junaka, a sa njim u vezi i perspektive doživljaja.

Ovaj momenat se posebno vidi u različitim prevodima prvih stihova koji su od izuzetne važnosti za poentu pesme. Iako na prvi pogled izuzetno slični, oni ipak nose drugačiju težinu, a samim tim i sugerišu potpuno drugačiji narativ i ton pesme. U tom smislu vernost originalu je važna radi razumevanja glavnog junaka i njegove percepcije novonastale situacije. Mačka je uvređena, ostavljena, ona krivi druge za ono što se desilo. Mačka se ne ostavlja. Ona ne dopušta da se tako ophode prema njoj.

/Da umreš – tega ne narediš mačku./

Taj ohol, nadmen, ali i kritičan i upozoravajući ton napuštene životinje se potpuno proživljava u slovenačkom prevodu, gde se vidi jedno potpuno ovladavanje glavnim junakom i tokom same pesme. Sa druge strane, srpski prevod se čini kao jedna slobodna interpretacija, odnosno izuzetno loš i nadasve promašen pokušaj banalne poetizacije.

/Mačka ne bi da umre./

Čini se da je navedeni stih Biserki Rajčić poslužio samo kao polazište za dalji tok pesme, dok se poenta u potpunosti izgubila. Pozicija mačke, ne samo kao junaka, već gotovo simbol, u ovoj varijanti je banalizovana, unižena i potpuno proizvoljno doživljena. Prevodilac je moguće nesvesno potpuno prevideo ono mačje ponašanje i psihu koji u pesmi ne samo da su ključni za razumevanje, već i tvore jednog izuzetno specifičnog aktera.

U daljoj analizi smatram da je neophodno osvrnuti se i na lingvistički apekat svakog prevoda, odnosno način tvorbe stihova na morfološkom nivou, budući da su i tom aspektu jasno uočljive razlike. Neke od njih, drastično utiču na ton i atmosferu pesme, te mi se čini da ponekad nisu baš najbolje rešenje. Konkretno, čini se da je u prevodu na srpski jezik iznova prisutna nekakva poetizacija u smislu nepotrebnog ulepšavanja i ublažavanja jezičkih izraza, te pokušaj nekakvog otklona od prizemnog i svakodnevnog jezičkog izražavanja. No, to možda ne bi predstavljalo problem, da se na taj način u potpunosti ne menja specifičan poetski izraz Wisławe Szymborske. Jednostavnost, preciznost u izrazu, a opet suptilna metaforizacija i efekat začuđenosti ovde gotovo da nisu prisutni. Već prvi stih, koji je prethodno spominjan, a i u ovom kontekstu izgleda najproblematičniji, gubi na efektivnosti i snazi, a momenat oneobičavanja, koji je u originalu realizovan kroz promenu perspektive, definitivno je izostavljen. S tim u vezi, i dalji stihovi deluju izuzetno monotono, bez ikakve emotivne obojenosti, te pre nalikuju na nekakvu ne baš najbolje ispričanu anegdotu iz svakodnevnog života. Konačno, uporedivši dva prevoda sa originalom, čini se da je u srpskom prevodu posredi svojevrsno ublažavanje izraza, čime se čitalac gotovo distancira od same pesme, postajući tako puki posmatrač, umesto sapatnik ili makar neko ko je tu da ublaži prisutnu teskobu. Umekšavanje, odnosno nepotrebno sažimanje izraza se uočava u drugoj strofi. Jednostavan stih / tudi ni ista, ki je polagala prej./, iako nešto duži, nosi u sebi mnogo konkretniju emociju od pukog / opet nije ona stara./, koji se sreće u srpskom prevodu. Konačno, u kontekstu navedene redukcije, neophodno je spomenuti još i upotrebu drugačijih glagolskih oblika, na primer konstrukcija da + glagol u prezentu, koju nalazimo u srpskom prevodu, dok slovenački u nastojanju da se približi poljskom kratkom infinitivu, upotrebljava prosto glagol bez predloga.  / Spi in čaka./. Smatram da takva praksa kao bliža izvornom obliku manje narušava izvorni ritam pesme, odnosno celokupni doživljaj, nego primer iz srpskog prevoda u ovakvom obliku: / Da se spava, da se čeka./.

Problematičnost sažimanja, te slične primere nekad neophodnog, a ponekad potpuno promašenog postupka uočavamo i u drugim pesmama Wisławe Szymborske. U daljoj analizi bih se osvrnula na pesmu Kraj i početak iz istoimene zbirke u kojoj se uočavaju slične tendencije.

Najpre, sama forma pesme je posve upečatljiva, budući da ne samo kroz stihove, već i kroz sam naslov ostvaruje jedna impozantna cikličnost u tematskom i strukturnom smislu. Kraj rata se povezuje sa početkom mira, međutim, odmah bi se moglo dodati da je kraj mira početak rata, te tako stvoriti jedan zatvoreni krug simbolično upisan u istoriju celokupnog čovečanstva. U prve četiri strofe dominira narativ neko mora, u smislu šta treba učiniti nakon završetka rata; pospremiti, vratiti stvari na svoje mesto. Sve te aktivnosti su u svrhu uklanjanja posledica rata, uređivanje normalnog života u tom novouspostavljenom miru. Naredni stihovi odražavaju polagani, ali sigurni protok vremena, život se polako vraća u normalu, pa se čini i da ljudi postepeno zaboravljuju šta se ranije desilo. Međutim, poput nekog usuda oni  ne žele da se sećaju, a mlađe generacije su sve ravnodušnije prema krvavoj prošlosti. Pesnikinja zaključuje da ljudi prosto ne žele da se sećaju, te nakon završetka rata i bolnih sećanja na patnju, neminovno sledi vreme zaborava, pa ravnodušnosti i nezainteresovanosti za priče o borbi i junačkim podvizima. To je jedan izuzetno opasan sindrom – sve kamere već su otišle na druga ratišta. Dakle, takva jedna dosada i ravnodušnost mogu čoveka podstaći da traži nove podvige, odnosno gurnuti ga u novi pakao rata, čime se uspostavalja ta sumorna cikličnost istorije i događaja uopšte.

Nakon ovako predočenog kratkog sadržaja i najvažnijih pesničkih slika, neophodno je uporediti dva prevoda, te na taj način steći jasniji i potpuniji uvid u misao Szymborske. Jednostavnim uvidom u pesme uočavaju se slični postupci kao u prethodnom primeru. Najpre se čitalac susreće sa sažimanjem, gde je u slovenačkom prevodu zadržan infinitiv, / Po  vsaki  vojni  mora  kdo pospraviti. /, umesto alternative da+glagol, / Posle svakog rata neko mora da pospremi./  čime je očuvana ne samo ritmičnost već i preciznost i snaga izraza. S tim u vezi uočava se iznova razlika između dva jezička sistema, koji iako potiču iz iste grupe jezika, morfološki i nisu toliko bliski. Ovaj momenat prisutan je najpre u semantičkom smislu, kao srodnost ili potpuna istovetnost u značenju pojedinih reči, preko možda još važnije činjenice – upotrebi interpunkcije, konktetno zareza. Naizgled banalna i nebitna konstatacija o korišćenju zareza kao svojevrsne pauze, ona je od izuzetnog značaja ako se uzme u obzir činjenica da se ovakvom interpunkcijom ne samo u govoru, već i u čitanju, odnosno pisanju, ističu pojedini delovi upravo kroz odvajanje od ostalih. Sa druge strane, izostavljanje i neupotreba istih sugeriše jedan miran, gotovo narativni ton svakodnevnog, što svakako nije u skladu sa poetikom Wisławe Szymborske. Jedan od najupečatljivijih  primera je upravo pretposlednja strofa, gde je vernost originalu gotovo uslovljena samim jezičkim sistemom. Slovenački prevod je u pravom smislu verodostojan, / Tisti,  ki  so  vedeli,  za  kaj  je  tukaj  šlo,  se  morajo  umakniti  tistim,  ki  vejo  malo./, dok srpski nije baš najbolje rešenje: / Oni što su znali o čemu se ovde radilo, moraju ustupiti mesto onima što znaju malo./.

Konačno, korak dalje u analizi i upoređivanju prevoda Biserke Rajčić i Jane Unuk svakako predstavlja pesma pod intrigantnim nazivom Crni luk,¹⁰ a svakako još neobičnijim početkom:

Drugo je crni luk.

On nema utrobu.

 Ovi stihovi, kao zanimljiva teorija, su svojevrsna referenca na narednu tvrdnju koja se ne pojavljuje u pesmi, već postoji kao jedan tihi glas u čitavoj polemici. Dalje se daju argumenti koji predočavaju da je upravo čovek jedan od glavnih elemenata te polemike; naime, celokupna pesma je jedno originalno poetsko – filozofsko stanovište kojim se upoređuju crni luk i čovek. Mi smo svi ljudi i razlikujemo se od luka. Crni luk je drugačiji. Da li bi to mogla da bude nova teorija superiornosti crnog luka u odnosu na čoveka? Iz ovako smerne ideje, te ironičnog pogleda na čovekov svet nameće se očigledno pitanje: šta je uopšte crni luk? On je prosto crni luk. U njemu nema ništa drugo, a opet ima svašta nešto. Nema utrobe, unutrašnjosti; luk je luk, odnosno, on sam, do samoga kraja – do stepena lukastosti, do bola, što je upravo i suština tog neologizma lukastost. Crni luk jednostavno postoji i ničim nas ne može iznenaditi; on je prosto lukast prema spolja i lukast do srži. Dakle, on u tom smislu nema unutrašnjost, već se sastoji iz sličnih delova. Skidamo gornji sloj, zatim sledeći, pa još jedan… i šta se vidi tom prilikom? Stalno ista stvar; zato deluje da se upravo luk ne stidi svog izgleda; mogao bi da pogleda u sebe, a da se ne uplaši. On je uvek luk, doduše sve manji, ali suština ipak ostaje.

Pesnikinja vešto koristi ovu osobinu povrća, te je izdiže na jedan potpuno novi nivo kada crni luk postaje idealna tvorevina. U toj savršenosti nema nikakvih tajni, ona je uvek ista u svim svojim slojevima. Istovremeno, ona se ne plaši same sebe, jer je ista i spolja i iznutra, poznaje svoju strukturu i ništa je ne može iznenaditi. Nasuprot njoj, čovek je potpuno drugačiji; ispod kože nalazi se nešto zastrašujuće, strano i divlje – salo, nervi, vene. Što se više upušta u sebe, to se više plaši. Upravo ta sfera je čoveku duboko nepoznata, štaviše misteriozna, nasilna, paklena. Sa druge strane, luk je lišen svih tih negativnih aspekata. Budući da su svi slojevi isti, kod njega nema one sfere intimnosti koja je karakteristična za čoveka, on je mnogo puta nag. Ovakve hvalospeve luka kao svojevrsnog bića harmonije, lišenog svake kontradikcije, Szymborska dalje povezuje sa muzikom, konkretno fugom i horom. Dakle luk je u svakom smislu savršen sam po sebi, sam se oreolima vlastite slave radi obavija.

Konačno, kada se sve tako posmatra, kakav je uopšte luk u odnosu na čoveka? Šta je bolje: ljudska nasilna anatomija ili  besprekorno savršena anatomija luka? Iako cela pesma upravo slavi luk kao bolji, poslednja dva stiha u jednom neočekivanom obrtu donose ipak utehu. Uskraćen nam je taj idiotizam savršenstva, jedna banalnost postojanja.

Dakle, čovek se kod Wisławe Szymborske pojavljuje kao stvorenje puno nesavršenosti i misterije, ali zato veoma zanimljivo i zaista vredno ovakvog jednog razmišljanja. Međutim, zašto kao ljudi nismo savršeni? Moguće da je odgovor upravo činjenica da imamo komplikovanu prirodu. Nosimo i činimo jednu sveopštu Misteriju postojanja. No, čini se da ipak neki ideal u nama sprečava da pakao bude prisutan u našoj unutrašnjosti. Opet, pitamo se, možda ipak da postanemo poput luka? Odgovor je ne; mi njega možemo nazvati idiotizmom savršenstva, on nas ne. On nas ne poznaje niti će ikada moći da nas poima. Preostaje nam samo da  jedemo to savršenstvo i plačemo. Možda upravo zbog tog savršenstva koje nam nije dato da ga imamo, odnosno da budemo.

Cebula   Co in­ne­go ce­bu­la. Ona nie ma wnętrz­no­ści. Jest sobą na wskroś ce­bu­lą, do stop­nia ce­bu­licz­no­ści. Ce­bu­la­sta na ze­wnątrz, ce­bu­lo­wa do rdze­nia, mo­gła­by wej­rzeć w sie­bie ce­bu­la bez prze­ra­że­nia. W nas ob­czy­zna i dzi­kość le­d­wie skó­rą przy­kry­ta, in­fer­no w nas in­ter­ny, ana­to­mia gwał­tow­na, a w ce­bu­li ce­bu­la, nie po­kręt­ne je­li­ta. Ona wie­le­kroć naga, do głę­bi itym­po­dob­na. Byt nie­sprzecz­ny ce­bu­la, uda­ny ce­bu­la twor. W jed­nej po pro­stu dru­ga, w więk­szej mniej­sza za­war­ta, a w na­stęp­nej ko­lej­na, czy­li trze­cia i czwar­ta. Do­środ­ko­wa fuga. Echo zło­żo­ne w chór. Ce­bu­la, to ja ro­zu­miem: naj­na­dob­niej­szy brzuch świa­ta. Sam sie au­re­ola­mi na wła­sną chwa­łę opla­ta. W nas – tłusz­cze, ner­wy, żyły, ślu­zy i se­kret­no­ści. I jest nam od­mó­wio­ny idio­tyzm do­sko­na­ło­ści.

Crni luk   Drugo je crni luk. On nema utrobu. Skroz je crni luk, do stepena lukastosti. Lukast je prema spolja, lukast do korena, luk bi mogao ući u sebe bez užasavanja. U nama su stranost i divljina jedva kožom pokrivene, u nama je pakao unutrašnji, anatomija preka, a u luku je luk, ne vezana creva. On je mnogo puta nag, do srži itomeslično. Crni luk je neantinomično biće, crni luk je uspela tvorevina. U jednom je jednostavno drugi, manji je sadržan u većem, a u sledećem je sledeći, ili treći i četvrti. Centrifugalna fuga. Odjek uklopljen u hor. Crni luk, to razumem: najlepši trbuh sveta. Sam se oreolima vlastite slave radi obavija. U nama – salo, nervi, vene, sluz i sekret. Plus uskraćen nam je idiotizam savršenstva.

Čebula   Vse kaj drugega je čebula. Čebula nima notranjosti. Je skozinskoz čebula do stopnje čebulnosti. Čebulasta na zunaj, čebulasta do srži, bi se lahko zazrla vase, ne da se zgrozi. V nas sta tujstvo in divjost komajda z kožo zakrita, v nas je interni inferno, anatomija silovita, v čebuli pa je čebula, ne pa čreva zavita. Čebula je večkrat naga, do jedra inkarješetega. Neprotislovna bit je čebula, čebula je posrečen stvor. V eni preprosto druga, v večji je manjša ujeta, v naslednjo pa še eneta, to je tretja, četrta vpeta. Sredotežna fuga. Odmev, sestavljen v zbor. Čebula, to zlahka razumem: najzaljši trebuh na svetu. Sam sebi se v lastno slavo diči v svetniškem obstretu. V nas so – salo, živci, žile, izločki in sluzi. In ni nam dan idiotizem popolnosti.

Nakon ovako prezentovanog, posve neobičnog sadržaja i ideje, u daljoj analizi preostaje još jedino predočavanje lingvističkih aspekata u svakom od prevoda. S tim u vezi, ova pesma verovatno predstavlja svojevrsnu kulminaciju, budući da u potpunosti dolaze do izražaja razlike u konkretnom vokabularu poljskog, zatim njemu definitivno srodnijem slovenačkom, te na kraju srpskom jeziku. Naizgled banalna, svakodnevna pojava, a u ovom slučaju drastičan problem ne samo za prevodioca i sam proces prevođenja, već i za čitaočev vlastiti doživljaj, predstavlja upravo naziv povrća, što je ovde od suštinskog značaja. Odatle će proizići i cela jedna problematika mogućnosti prevođenja, odnosno neprevodivosti pojedinih pojava.

Naime, srž problema se krije u činjenici da je za srpski jezik karakterističan svojevrsni opisni naziv povrća, koji se sastoji od dve reči. Konkretno, luk, a u ovom slučaju uz njega stoji i pridev koji determiniše boju, a odatle i određenu formu. Ukoliko bismo naveli samo imenicu luk, to definitivno ne bi bilo dovoljno jasno za određenje date pojave. Iz toga se nižu dalji problemi, budući da se Wisława Szymborska na neki način igra jezikom, te proizvoljno tvori reči, odnosno neologizme. Takav postupak, što se i vidi u srpskoj verziji pesme, za prevodioca očito predstavlja problem, te on u pokušaju da održi ritam pesme i taj specifični jezički izraz, praktično proizvoljno barata pojmovima, ponegde navodeći reč luk, a ponekad koristeći ceo naziv povrća. Nažalost, ovakvo nesrećno i nepotpuno rešenje je u ovom slučaju i jedino moguće. Sa druge strane, slovenački jezik, poput poljskog, koristi samo jednu reč – čebula, odnosno, cebula u originalu, čime se još jednom očituje izrazita lingvistička srodnost dva jezika. Jedna reč je sasvim dovoljna i ne zavisi od bilo kakvog konteksta, da li opisivanja ili nekog prethodnog spominjanja.

Ovaj momenat je u konkretnom slučaju izuzetna prednost, budući da pesnikinja od te, takve jedne reči slobodno tvori prilog kojim opisuje jedno specifično stanje, svojevrsnu čebulastost, kako stoji u slovenačkom prevodu. Nasuprot tome, lukastost u srpskom deluje nepotpuno, nejasno i gotovo komično. Konačno, ono što je iz nepoznatih razloga promaklo slovenačkom prevodiocu kao izvesni nastavak cele priče je činjenica da Szymborska u ovom slučaju na dva načina tvori navedene neologizme:

 Ce­bu­la­sta                                                                                   na                                                                                   ze­wnątrz,
ce­bu­lo­wa do rdze­nia

Prvi način predstavlja jedan opštiji postupak u tvorbi reči, doduše, pomalo arhaičan, dok se drugi vezuje za poreklo, odnosno ima svojevrsnu posesivnu ulogu u poljskom jeziku. On se u savremenom jeziku najčešće sreće u različitim formama prezimena, odnosno, različitih oblika koji zavise od pola i socijalnog statusa osobe nosioca. Međutim, suprotno nekim opštim očekivanjima, pesnikinja ovde sasvim ravnopravno koristi oba načina, konkretno, daje im potpuno istu ulogu, ali u svom jednom specifičnom maniru oneobičavanja ne samo jezika, već i pojmova uopšte.

Sve navedeno je u službi predočavanja i pokušaja da se razume čovekova zapletenost u istoriju, te jedan prividni, gotovo uobičajeni život koji se u sopstvenom paradoksu ispostavlja kao najveća misterija.

No, čini se da su Wisławu Szymborsku upravo te neobičnosti najviše intrigirale. Ona ih je duboko proživljavala ne samo u svetu pojmova, već i u svetu jezika, čije nebrojene mogućnosti otvaraju beskonačnu dimenziju svakodnevnog. Takav jedan svet čovek u svojoj suštini duboko proživljava, ali ponekad nije sposoban da ga artikuliše kroz jezik. Upravo je to ono što se očituje u njenoj poeziji: opšti paradoks čoveka i njegovog postojanja s jedne strane, te paradoks poezije i uopšte reči sa druge. U tom nekom međuprostoru neočekivano su se obreli i sami jezici sa svim svojim specifičnostima i problematikom u pokušaju da očitaju jedan neobičan pesnički kod i konstruišu ga u svom sistemu. Međutim, uprkos izvesnim lingvističkim srodnostima između poljskog kao originala, te srpskog i slovenačkog jezika u prevodu, čitalac ipak ostaje uskraćen za jedan potpuni doživljaj poezije Wisławe Szymborske. Čini se da su posebno u srpskom prevodu neočekivano pojedine stvari ostale nedorečene upravo zbog nemogućnosti da uopšte budu izrečene. Nasuprot tome, slovenački jezik je ovim putem još jednom potvrdio svoju srodnost i izuzetnu bliskost poljskom jeziku.

Summary:

U radu se razmatra fenomen poetičke i lingvističke kompleksnosti u poeziji Wisławe Szymborske. Njeni naizgled jednostavni stihovi na jedan specifičan način poetizuju ono što je svakodnevno, predočavajući tako posve nove dimenzije čovekovog postojanja i percepcije. Navedeni aspekti se duboko očituju i na nivou samog jezika, te se tako otvara problematika granica i mogućnosti pesničkog izraza. U cilju da se ova pojava što potpunije predstavi, neophodno je razmotriti različite leksičke sisteme i njihove strukture, odnosno konkretne pojave posmatrati kroz čin prevoda kao svojevrsne interkulturalne komunikacije. Budući da je svaki prevod jedan vid interpretacije, odnosno izbor datih mogućnosti, u radu će se razmatrati funkcionisanje strukture i njenih elemenata tri srodna jezika – poljskog, srpskog i slovenačkog, kao i razlike u tvorbi pesničkog teksta i  funkcionisanju prevoda u odnosu na doživljaj i ritam izvornika.

Literatura:

1. https://culture.pl/pl/tworca/wislawa-szymborska
2. https://aleklasa.pl/gimnazjum/c305-wiersze/wislawa-szymborska-kot-pustym-mieszkaniu
3. Wisława Szymborska, Radost pisanja, Ljubljana, Mladinska knjiga, 2019. godina
4. https://klp.pl/szymborska/a-6117.html
5. Dragiša Živković, Rečnik književnih termina, Beograd, NOLIT, 1992. godina

 

Ana Sekulić, University of Ljubljana

Edited by Blaž Podlesnik, University of Ljubljana  and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich

 

 

1 Završni stihovi iz pesme Radost pisanja Wisławe Szymborske, prevod autorke

2 Szukam słowa  (prim. autorke)

3 Dlatego żyjemy  (prim. autorke)

4 … da je u borbu poveo zlostavljane,

da je tu pobedu učinio večnom

za nadolazeće epohe,

postavio moćne temelje –

grobnica u kojoj je ležao taj

Adam novog čovečanstva,

biće ovenčana cvećem

sa planeta do danas nezpoznatih.

(odlomak iz pesme Lenjin, prevod autorke)

5 Pytania zadawana sobie  (prim. autorke)

6 Wołanie do Yeti  (prim. autorke)

7 Sół, Wszelki przypadek, Ludzie na moście, Koniec i początek, Chwila (prim. autorke)

8 Maria Dorota Pieńkowska: Nobilitacje. Sienkiewicz. Reymont. Miłosz. Szymborska, u Muzeum Literatury im. Adama Mickiewicza, pristupljeno 6. 12. 2020.

9 Kot  w pustym mieszkaniu  (prim. autorke)

10 Cebula  (prim. autorke)