ЧОВЕЧАНСТВО НА ИВИЦИ ПРОПАСТИ: «ТРИЛОГИЈА СНАГА КУЧКЕ – I ПОГЛАВЉЕ: НЕВЕСТА И ЛАКУ НОЋ, ПЕПЕЉУГО» КАРОЛИНЕ БЈАНКИ И «КАРА ДЕ КАВАЛО»

 

Шта је човек? Шта га дефинише? Да ли је то памћење, језик или окрутност? Може ли се повратити изгубљено сећање?

Најважнији и најрадикалнији догађај 58. БИТЕФ фестивала под слоганом «Лепота ће спасити свет» јесте представа бразилске уметнице Каролине Бјанки и њене трупе «Кара де Кавало» из Бразила. Овај позоришни догађај настаје на пресеку жанрова, крећући се између позоришне представе, перформанса, предавања, истраживања, плеса. У свету активне дехуманизације у којем Човек више није мерило ствари, Бјанки се бави истраживањем теме насиља и фемицида кроз перформансе уметница које су својим радикалним извођењима обележиле историју уметности перформанса и оставиле неизбрисив траг (Пипа Бака, Ђина Пане, Тања Бругера, Ана Мандијета, Вали Експорт, Марина Абрамовић). Неке од њих трагично су завршиле своје животе, али Бјанки не допушта да на њих заборавимо, већ се у својој представи кроз реперформанс и причу о судбинама жена које су платиле највишу цену због вере у доброту и Човека, отискује на путовање које предлаже и присутнима у сали. Колико далеко смо спремни да одемо због уметности и шта је уметност? Има ли литературе после чина силовања и убиства и постоји ли Реч која може да искаже ужас човека који је преживео? Напослетку, шта се дешава када неко преживи?

Представа започиње изводом из уводног певања Дантеове «Божанствене комедије» (Пакао):

На пола нашег животног пута

Нађох се у шуми где тама пребива,

Јер нога са стазе праве залута. …

Десет година пре идеје да направи представу, уметница Каролина Бјанки преживљава трауматско искуство у којем приликом једног изласка бива дрогирана супстанцом ГБХ, која се користи за физичко онеспособљавање жртава пре напада (а која је позната и као «Лаку ноћ, Пепељуго»). Бјанки изнова отвара врата Пакла и враћа се у шуму, у таму која јој је позната од раније, васкрсавајући већ проживљено искуство и рекреирајући мучну стварну историју кроз перформанс унутар представе «Трилогија Снага кучке – I поглавље: Невеста и Лаку ноћ, Пепељуго».

© Lana Jeknic

На готово празну сцену, на којој је постављен сто са папирима, свећом и напитком који треба припремити (водка, тоник и средство за омамљивање), излази уметница, обучена у бели комплет и беле ципеле. Њена појава је снажна, њен говор одважан, самоуверен и јасан, што охрабрује и публику у ишчекивању догађаја који следе. Све почиње као предавање о историји уметности (performance lecture). На великом платну су слајдови са сликама ренесансног уметника Сандра Ботичелија које приказују причу о Настађу дели Онестију. Од кључног значаја је мотив лова на жену у шуми, манифестованог као казна у Паклу вечитог понављања, а који у Настађовој судбини игра одлучујућу улогу. Због страха да је не стигне иста судбина, Настађова вољена пристаје да се уда за њега, иако то претходно не жели. Прича о «насилном венчању» и уласку у Дантеову мрачну шуму уводи нас у следећу историју која чини окосницу представе: прича о перформансу «Младе на турнеји» (2008) уметница Пипе Баке и Силвије Моро. Након двадесетак минута увода у предавање, Бјанки припрема напитак у који сипа дрогу и обраћа се публици, саопштавајући им да ће након што испије пиће наставити своје излагање, све док не изгуби свест, када ће на сцену изаћи њена трупа и наставити представу. Овај перформанс понавља већ постојеће радикалне перформансе у којима уметнице свесно доводе себе до измењеног стања свести или губитка свести, као што то чини на пример Марина Абрамовић у перформансима «Ритам 2» (1974), узимајући две таблете – прву за покретање кататоничара и другу за смиривање шизофреничара, или у «Ритму 5» (1974), када леже у запаљену петокраку звезду и остаје без свести. Перформанс као део позоришне представе представља искорак из зоне комфора, из простора сигурности. Са друге стране, реперформанс или поновљени перформанс приближава се театру, због понављања које је кључно. Пиће је попијено, а уметница заузима место за столом и наставља исцрпно и посве опсесивно излагање о трагичној судбини Пипе Баке. Бака и њена сапутница крећу из Милана са идејом да стопирајући у венчаницама и свадбеним ципелама пропутују 11 земаља, које су биле захваћене ратом, сниме видео материјале о узбудљивом путовању и овим чином демонстрирају веру у Човека, мир, чистоту и људскост. Перформансом је било предвиђено да уђу у сваки аутомобил који би стао да их повезе. Стопирање на које се одлучују уметнице представља акцију којом руководи случај, то је излазак из граница безбедног и потпуно препуштање вољи другог човека. У Турској Бака и Моро се разилазе након што Моро одбија да уђе у аутомобил човека сумњивог изгледа. До последње дестинације не долазе, а Бака бива силована и убијена у Турској. Невеста као симбол љубави, породице, вере у заједништво требало је да се супротстави простору агресије, рату, злочинима. Међутим, ова утопија доживљава крах, а уметност демантује сама себе – можда уметност и лепота ипак не могу спасити свет?

Овом извођењу претходило је озбиљно и темељно истраживање и посвећеност уметничком процесу. На платну се смењују фотографије перформерки које су у својим уметничким праксама помериле границе својим радикалним приступом овој врсти уметности. Тања Бругера на 53. Венецијанском бијеналу изводи перформанс-предавање, током којег износи своја размишљања на тему политичке уметности и функције уметника у уметничком, друштвеном и политичком контексту. Две паузе током читања она користи да би узела пиштољ и одиграла «Руски рулет», игру са смрћу, оба пута повукавши обарач пиштоља прислоњеног на слепоочницу. Она, као и Абрамовић у «Ритму 0» (1974), као и Бака у свом перформансу – нуди себе као објекат. Бругера остаје жива. Шта се дешава ако преживиш? – пита се Бјанки, говорећи о перформансу кубанске уметнице, који укида границе између уметности и стварности. Уметник жртвује себе уметности, уметничком процесу. Бјанки такође жртвује себе, но ипак остаје у оквирима граница «сигурног», позоришног простора. Театар је њено средство да говори о озбиљним и кључним питањима која потресају читаво човечанство. Ко сам ја? Шта је жена? Да ли постоји жена?

Фемицид, односно убиство жена због њиховог пола, још је једна важна тема којом се овај позоришни комад бави. Бјанки подсећа на трагичну судбину уметнице Ане Мендијете, коју је у тридесет шестој години кроз прозор стана у сигурну смрт гурнуо супруг, уметник Карл Андрес. Не изостаје ни трагична судбина бразилске манекенке Елизе Смудио, чије је убиство наручио бразилски голман, Бруно Фернандеш, човек са којим је имала дете, да би њеним телом нахранио своје псе. Напослетку, након четири и по године одслужења затворске казне голман бива пуштен и наставља своју каријеру. У ову причу уписује се и историја Пипе Баке, коју Бјанки пореди са нестанком уметника Баса Јана Адера у покушају да 1975. године својим бродићем преплови Атлантски океан. Она подвлачи јасну разлику – Бака, баш као ни Мендијета и Смудио нису имале никакве шансе, њихова смрт била је избор другога. Окрутни убица краде камеру Пипе Баке, снимајући на њој напослетку и сцене са приватног весеља свог рођака. Бјанки истиче суровост овог чина – узети достојанство и живот жени чин је монструма, одузети право на памћење – људски је чин.

Извођење Каролине Бјанки не познаје импровизацију, изузетна прецизност у изговарању текста, у поступцима које предузима на сцени, савршен тајминг приликом сваке сценске промене – сведоче о невероватној преданости и прорачунатости сваког минута представе. У ишчекивању да дејство дроге отпочне, а она изгуби свест, Бјанки пева караоке. Сада видимо друго лице уметнице – она пева и плеше, заводећи публику у сали, њен наступ је страствен и слободан. То је припрема за стање које следи. Када се нумера заврши она се враћа за сто и наставља са говором, већ видно омамљена опијатом. Убрзо почиње да губи свест, леже на сто и тоне у сан, силазећи у Пакао.

Сан. Смрт. Тишина. На неколико минута у сали влада мук.

Гледаоци размењују погледе у мучној тишини ишчекивања, којој, чини се, неће доћи крај. Део публике напушта салу. Преостали чекају. Након неколико минута појављује се осморо извођача, чланови трупе «Кара де Кавало». На себи имају костиме са насликаним костурима, неки су обучени оскудније, неки провокативније. Они склањају тело уметнице у страну, велико платно се подиже и открива дубину сцене у којој се крију два мања плана и аутомобил – средство опасности, који ће Баку одвести право у небиће. Извођачи скидају огромни црни најлон са аутомобила и њиме прекривају читаву сцену. На сцену износе флаше са текилом и убрзо свако од њих отвара по једну флашу и полива читаво своје тело алкохолним пићем, натапају се коса, лица, тела, сцена. Позоришном салом шири се одвратан и мучан смрад који нас води у ноћ трагедије, у ноћне клубове у којима се припремају страхоте које ће заувек уништити животе многих жена. Док на сцени осморо извођача започиње плес смрти, еротски по својој суштини, прљав, охол, на мањем платну у дну сцене наставља се мисао и говор Каролине Бјанки, утонуле у сан. Ток мисли уметнице све време прати догађаје на сцени. Бјанки нас опомиње да је и даље ту, иако без свести лежи на душеку простртом на сцени. Њених осморо сарадника трансформишу се убрзо у колективно тело насиља, па ипак, парадоксално, у сваком тренутку интеракције са готово беживотним телом уметнице, они су изузетно нежни, опрезни, пажљиви – пред нама је колектив који не чини деветоро људи, већ Једно. У суровости коју миметички приказују, они су, насупрот томе, еманација Доброте и слоге, апсолутног јединства и Љубави.

Извођачи скидају одећу са Каролине Бјанки, која је сада само у белој спаваћици, преносе га по сцени, додирују њене руке и ноге (иако ни у једном тренутку не извршавају на њој никакав сексуални чин), међутим оно је средство сексуалне манипулације. Чланови колектива међусобно се додирују, самозадовољавају сами себе, њихов плес је напет и насилан.

Интензивне су сцене које се одвијају у аутомобилу, на чијим таблицама је натпис: «ЈЕБЕШ КАТАРЗУ». Порука је јасна: о прочишћењу овде не може ни бити речи. Након силовања и убиства нема опроштаја. Препород није могућ, као ни излечење. Аутомобил се пали, а извођачи смештају тело Бјанки у гепек, реконструишући њену претходну причу о трагедији две жене које су доживеле ову судбину и биле нападнуте. Они су разуздани, нижу се анегдоте и неумесне шале на рачун жена, док два мушкарца из трупе камером снимају све што се дешава у аутомобилу и што публика прати директно на сцени, али и на још једном, мањем платну, где видимо крупне кадрове снимане уживо. Ово мање платно, паралелно говору Бјанки који се манифестује на другом, нешто већем платну, омогућава још један вид укључења у догађаје на сцени. Камера је важан део представе. У једном тренутку на сцени је симулиран судар, саобраћајна несрећа и тама која гута све учеснике представе на неколико минута. Поново ћутање. Смрт и ништавило.

Представа «Трилогија“ бразилског колектива део је Артоовог «Позоришта суровости». Ма колико се трудили да упишемо овакав тип извођења у уметност перформанса, то би било погрешно. Реч је о реализацији оних принципа које је у својим теоријским размишљањима нудио Арто, предлажући радикални театар у којем треба «представити живот у његовом универзалном, безграничном виду и извући из тог живота слике у којима бисмо волели да пронађемо себе саме» (Писма о језику). Ова представа успева управо да доведе гледаоца до «трагичног сазнања», а не да га од њега спаси. Катарза се, сходно Артоу, даје кроз страх и суровост, а не сажаљење. Можемо рећи да је то она катарза коју нуди и Бјанки у свом пројекту, откривајући гледаоцима праву слику света.

У наредним сценама аутомобил је догуран до саме ивице сцене како би публика могла да види оно што се дешава, а беживотно тело уметнице положено је на његову хаубу. Паклени кругови се стежу око Каролине Бјанки. Њене ноге су раширене, а две чланице трупе узимају спекулум и помоћу њега убацују малу камеру у унутрашњост уметницине вагине, симулирајући медицинско испитивање које следи после силовања. На мањем платну посматрамо унутрашњост женског полног органа, док се преко слике очитава текст – Бјанки је и овде са нама, овог пута нас приморавајући да гледамо сурове и непријатне призоре уколико желимо да чујемо њене мисли. Отвара се простор најинтимнијег, место трауме, али и новог рођења. Ова сцена представља демонстрацију аполутног поверења и одважности чланова трупе – јасно је да је реч о спремности да се другом човеку повери живот, упркос чиновима насиља које приказују. Страх се меша са гађењем, узбуђењем, дивљењем, одвратношћу – нико у сали није равнодушан. Када се и овај ритуал заврши уметница је поново положена на душек, а на сцену излази чланица трупе и обраћа се беживотном телу, упућујући критику не само њој, већ и Пипи Баки и свим оним женама које су поверовале у невиност света, које су поверовале у Човека или беспоговорно жртвовале себе уметности.

Ипак, на самом крају Бјанки отвара очи. Једна од сарадница успева да је лаганим покретима пробуди, момак из трупе јој пружа сок, и након неколико минута она успева да устане и придружи се својим сапутницима на овом путовању у финалном поклону. У публици настаје олакшање – осмех на лицу Каролине Бјанки враћа нас у стварност, доказујући нам да је све време реч «само» о позоришној представи, о театру, који је на два и по сата успео да укине границе између условности на сцени и стварности. До малочас посматрани са гађењем, и остали учесници представе дарују публици искрене осмехе и изразе олакшања на сопственим лицима, због још једног успешно завршеног позоришног извођења.

Напуштамо театар са укусом горчине у устима, у глави се роје мисли и смењују слике, све се узбуркало. Можда је катарзу, својеврсно ослобођење донело лице Каролине Бјанки, која је, поклонивши се са осмехом након извођења, ипак показала да је и она само људско биће, једнака публици у сали. Из тамне шуме, из дубина Пакла, изводи је Вергилије – њен верни сапутник, Човек – једино биће које је способно да сравни овај свет, али и да га љубављу васкрсне.

Међу нама ипак нема ничеанског надчовека, показала је ова представа. Сваки људски поступак оставља траг на читавом човечанству, уписујући се у вечност. Ово је прича о паду човека: зверски чин силовања означио је крај историје. Ово је прича о трагедији тела које је несвесно и које се не сећа. Ово је прича о љубави, апослутној и безусловној. Занимљиво је да приступ Каролине Бјанки, упркос теми фемицида којом се бави, ни у једном тренутку не поприма облик феминистичког. Она не заступа феминистички став и свакој теми обраћа се критички, објективизујући је и узносећи је на ниво универзалног.

«Љубав не постоји» – понавља Бјанки неколико пута током извођења. Међутим, оваквим перформансом она демонстрира управо супротно – човек је само човек, оно што га дефинише је његов избор – избор да убије или да воли. Васкрсавајући раније перформансе уметница посеже за сећањем, она се пита може ли се у сну сетити онога што је заборављено, што је изгубљено у дубинама оскрнављене душе. Понављање које је могуће само у театру њен је инструмент у борби за памћење. «Понављање и сећање је исто кретање, само у супротном смеру» – тврдио је Кјеркегор. Да ли је понављање васкрсавање сећања? Где је граница између сна и смрти? Сваки сан, мала смрт, не даје гаранцију да ћемо се из њега вратити. А ако се вратимо, шта ћемо понети са собом?

Понављање значи сигурност. Театар је понављање. Театар значи сигурност.

Да ли је заиста тако?

 

Lana Jeknić, University of Belgrade

 

Edited by: Kornelija Icin, University of Belgrade and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich and University of Konstanz

 

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert