Фјодоровске идеје природе и органика Jелене Гуро – Симка Ђурић

 

ФЈОДОРОВСКЕ ИДЕЈЕ ПРИРОДЕ И ОРГАНИКА ЈЕЛЕНЕ ГУРО

Kосмизам и органика

Утицај руског религиозног мислиоца и филозофа Николаја Фјодоровича Фјодорова на културну, филозофску, политичку и уметничку атмосферу краја XIX и почетка XX века  не може се оспорити. У преписци Фјодорова и Владимира С. Соловјова, још једног од мислилаца који су обликовали дух овог периода, наилазимо на одушевљени израз привржености потоњег Фјодоровљевим идејама: „Ваш ‹пројекат› прихватам у потпуности и без икаквих примедби. Од времена појаве хришћанства ваш ‹пројекат› је први корак напред човечијег духа по Христовом путу. Са своје стране, ја могу само да вас признам за свог учитеља и духовног оца.“ Други великан поменуте епохе, Лав Н. Толстој, за Фјодорова каже: „Ја сам поносан што живим у исто време са таквим човеком.“ Подједнако високог мишљења о Фјодорову био је и Фјодор М. Достојевски: „Он (Фјодоров – прим. аут) ме је јако заинтересовао <…> Заправо, слажем се са тим мислима. Прихватио сам их као своје“.¹ Основни задатак датог рада биће приказ неких од кључних идеја Николаја Фјодорова везаних за природу и човеков однос према њој, као и њихових импликација и могућег утицаја на мисао руске авангардне песникиње Јелене Гуро, или барем повлачење идејних паралела међу стваралачким корпусима ова два аутора.

Само средиште филозофије Н. Фјодорова, чији утицај на руску, како себи савремену тако и потоњу филозофску мисао је готово немерљив, представља идеја космизма, чији је управо Фјодоров и био зачетник и главни пропагатор. Космизам (од грчког kosmos – „поредак ствари“, свет, Васељена), према речима Јевгенија Н. Трубецког, јесте „специфично схватање и осећање света, а такође и особеност рефлексивне свести која априорно полази од претпоставке органског јединства свега са свим, и што је главно – са Васељеном, превласт васељенског над индивидуалним“.² Циљ овог интелектуалног покрета представља брисање строгих граница између човека и спољашњег света, тумачење облика њиховог тренутног узајамног деловања, као и митологизација и пружање интуитивне визије односа између ова два појма. Космизам је учење о односу Творца и творевине, концепција космоса као живог организма (тачније, живог присуства Бога у свету) који је у непрестаној вези са Творцем, са посебним нагласком на важној улози човека у тој међусобној повезаности. Дајући примат оваквом светоназору, који се темељи на јединству, Фјодоров тврди да ће, вођен његовим начелима, свако постати свестан своје дужности према свету и више неће живети отуђено, ради себе, већ са свима и свиме и ради свега.

Дата Фјодорова мисао ширила се посредством постхумно сакупљених и објављених текстова о свеопштем спасењу, под заједничким насловом „Филозофија опште ствари“ („Философия общего дела“). Овим пројектом, Фјодоров је у значајној мери допринео разради теоријске основе космизма и његовог религиозног аспекта у Русији и утабао пут његовог даљег развоја. Идеје космизма су потом имале велики одјек у филозофији С. Булгакова, Л. Карсавина и В. Зењковског, као и у „целовитом знању“ В. Соловјова  и „целовитом погледу на свет“ П. Флоренског (целовитост је овде посматрана у филозофском контексту, као синтеза природе и духа, знања и вере), али и у уметничким покретима, попут футуризма, али и биокосмизма, програмом футуриста са севера Русије предвођених Свјатогором и Јарославским и окупљеним око часописа „Биокосмист“ и „Бесмертие“.

Сагледавање света као потпуне, јединствене и недељиве целине основна је карактеристика и идеалистичке филозофије почетка ХIХ века, која је представљала нужни мисаоно-идеолошки основ романтизма у европској књижевности (мисли Ф. Шелинга, Ф. Шлејермахера, А. В. Шлегела), као и каснијих неоромантичарских токова уметности краја XIX и почетка XX века. Поврх тога, ова перспектива поново постаје актуелна и почетком XX века, као идејна потка онога што се у оквиру ширег тока руске уметничке авангарде формирало као потправац тзв. органике. Главне принципе овог кретања дефинишу и као главне смернице у свом уметничком стваралаштву користе руска песникиња и сликарка Јелена Х. Гуро и њен супруг, композитор, сликар, књижевни критичар и теоретичар М. В. Матјушин. Око Матјушина, једног од зачетника и духовних вођа руског футуризма, касније се окупља и група „ученика“: уметници Павел А. Мансуров, Пјотр В. Митурич, Николај Гринберг, Борис, Марија, Ксенија и Георгије Ендер и низ других.

Појам органике подразумева перцепцију света као органске целине, света без хаоса, динамичког саморазвијајућег система појава вођених одређеним законитостима, сагласно којима се сва разноликост делова сажима у једну, јединствену и недељиву целину. Ова органска целина не прави разлику међу малим и великим, микро- и макрокосмосом, међу органским и неорганским деловима природе. Сличност футуристичке идеје органике са Фјодоровим учењем о космизму се огледа управо у томе што оба становишта предлажу сједињење човека и онога што се наизглед налази „изван“ њега – природе и космоса. На исти начин на који се Фјодоров бави проблематиком „човек-космос“ и покушава да одгонетне законитости њиховог сложеног међусобног суделовања, уметников је задатак да се служи посматрањем и својом интуицијом у циљу проницања у суштину природе и уочавања њених законитости, прокламују заговорници органичке школе.

 

O природи и граду

Фјодоров је у моћним и претећим спољашњим стихијама пре свега видео испољавање неког свеопштег разума, закона, интелекта: „Природа је наш привремени непријатељ, а вечни пријатељ, зато што нема вечног непријатељства, а уклањање привременог јесте наш задатак, задатак бића које поседују осећања и разум“.³ Иза њих је стајао живи, свеприсутни Космос. Семантички гледано, појам стихије је током историје прешао пут од назива за неки од основних елемента природе (stoiheon као примарно начело природног поретка код Аристотела) до опште одредбе за разне врсте метеоролошких непогода („стихије“ у колоквијалном смислу, енгл. elements). Интересовање за силе природе сеже још до античких времена и првих писаних покушаја систематизације човековог окружења. Још у предсократовској филозофији, стихије су означавале основне компоненте од којих је сачињен природни свет (земља, вода, ватра и ваздух код Емпедокла). Хомер зна за Небо и Земљу и царство Хада, а спомиње и стихије природе – воду, ватру, ваздух и земљу.

Прву систематизацију и категоризацију природних елемената извршио је Аристотел, а готово сваки истакнутији грчки филозоф пре њега пружио је своје тумачењe природе, односно природе, или „нарави“ стварности (индикативно је да се готово сваки „систематични“ писани споменик сваког од предсократовских филозофа сачувао под називом Physica, или у латинском преводу – De Natura). Данас је, међутим, уобичајено да се под термином „стихија“ најчешће подразумевају непредвидљиве и непријатељске силе природе, односно нешто што не може да се контролише, колико год човек настојао да освоји и регулише природу (земљотреси, поплаве, пожари, олује). Ипак, као узрок немогућности регулисања сила стихија Фјодоров наводи следеће: „Регулисање је немогућно с обзиром на нашу разједињеност, али и разједињеност и постоји због тога што немамо ништа заједничко; а управо регулисање и управљање снагама слепе природе и јесте онај велики подухват који може и мора постати наша заједничка ствар“.⁴

 На какву разједињеност Фјодоров овде мисли?  У питању је, пре свега, подела на учене и неуке, где се њихов однос заснива на томе да први експлоатишу друге и измишљају нова средства за развој индустрије – корена неједнакости. Профитерски поглед учених на природу као на „складиште добара“ доводи до све савременијих оруђа за њено пљачкање, расипање и  уништавање.  Са једне стране имамо „учене“, који злоупотребљавају вековима накупљено природно богатство и раднике, („Положај рудара је толико тежак да би занемаривање ове чињенице било грех“⁵), а са друге управо те експлоатисане раднике на чијем се робијашком раду заснива целокупна савремена индустрија. Према Фјодорову, све остале поделе и несреће овог света произилазе из ове бинарности – подела на богате и сиромашне, сталеже и међународна подела. Дакле, за Фјодорова, питање социјалне неједнакости и решавање пољопривредних и индустријских проблема тесно је повезано са претварањем стихијских токова природе у разумне, тј. са човековим „овладавањем“ њима (у смислу докучивања, умног и рационалног обухватања). Решење горепоменутих проблема Фјодоров види у сједињењу свих научних дисциплина и уједињењу људи – у учешћу свих или у комфору, или у раду (обавезно добровољном) на спознаји слепе силе која доноси глад, болест и смрт, на њеном претварању у силу која доноси живот. Под спознајом природе Фјодоров има у виду спознају мудрости природе која лежи у њеном непрекидном самообнављању.⁶ Процеси регулације у природи су сами по себи савршени, а човек, уместо сталног настојања да истима овлада, требало би да од њих учи. Тако, на пример, неумитност је да сваке године природа на зиму одумире, да би се поново родила – васкрсла на пролеће: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“⁷

Човеков линеарни материјалистички поглед на свет, који му је са једне стране донео напредак и технологију, не допушта му да овај новозаветни цитат у потпуности разуме и примени, чак ни пуким враћањем на његово дословно значење. Он још увек не може да превазиђе свест о смртности, те манифестујући ту свест тежи да њој потчини све што је дато од природе, све што настаје само по себи, уместо да је превазиђе и замени „надсвешћу“ која захтева (поновно) уједињење свих бића. На тај начин, према мишљењу Фјородова, поставши налик богочовеку-Христу, човек ће на себе преузети његов задатак враћања умрлих праотаца у живот. Овај сегмент Фјородовљевог учења заснива се на новозаветном предању о другом Христовом доласку и васкрсењу предака: „Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“.⁸

Природа која нам је сада „маћеха или хранитељка која одбија да нас храни“, постаће нам свима мајка онда када будемо сарађивали са њом: „Природа, привремени непријатељ, постаће вечни пријатељ када се у рукама синова човечанских (курзив наш. – прим.аут.) из слепе. Рушилачке силе преобрази у обнављајућу. Задатак синова човечанских је обнављање целокупног живота, а не само отклањање смрти. Иначе, преко је потребно да људи управо сада, када једни на друге гледају непријатељским очима, упознају стварни, мада привремени, узрок непријатељства, да открију свог заједничког непријатеља, кога, обузети узајамном нетрпељивошћу, такорећи и не примећују <…> Са искоришћавањем земље и повећањем броја становника њена, ионако мала, благонаклоност, постаје све мања, тако да хришћански и аријевски свет улази у отворено непријатељство са природом. Што више расте број становника и што више човек експлоатише природу ради добијања средства за своје ограничено битисање, тај се скривени, тајни, непријатељ чак, непрекидно бори са његовом непријатељском и смртоносном силом. На попришту борбе крије се могућност да се братоубилачка мржња и непријатељство проистекло из ње замене братским и синовским уједињењем. Победа живота над смрћу.“⁹

Као добар пример сарађивања са природом Фјодоров наводи експерименте у којима се оружјем (чија је првобитна намена уништење) изазива киша и решава проблем суше. Фјодоров ово види као извршење добре воље Божје, јер човек не чини то зарад луксуза нити задовољства, већ ради хлеба насушног. Дакле, идеја је да оно што се користи у рату треба да се примени и у враћању дуга природи, јер нам је, на крају крајева, управо она и дала материјал за израду оруђа и оружја. Према Фјодорову, знања која смо стекли експлоатацијом природе ми морамо усмерити ка овладавању њеним тајнама: „Стиже вест која преокреће све, добра вест да сва средства створена за узајамно уништавање постају средство спасења од глади, и јавља се нада да ће одједном доћи крај и глади, и рату… И зар то није испољавање највећег, стварно Божанског милосрђа према човеку, који је, по свему судећи, доживео дубоки пад, огрешивши се о природу, о своју браћу и чак одбацивши само постојање, само биће Божје?…<…> Наука остаје равнодушна чак и према исцрпљивању природних снага, према промени саме климе, за грађане чак пријатнe, мада та промена и доноси са собом гладне године. Тек када сви буду учесници у знању, чиста наука која данас познаје природу као целину, у којој је осећајно жртвовано безосећајном, неће остати равнодушна према таквом изопачавању односа безосећајне снаге према осећајном створењу: тада ни практична наука неће бити учесница и савезница безосећајне снаге, и оруђа за уништавање претвориће у оруђе за регулисање слепе, смртоносне силе“¹⁰.

Може се приметити сличност између овог становишта и начина на који припадница руске футуристичке групе „Гилеја“¹¹, Јелена Гуро, слика град као место отуђења људи. Док су величање града, научног развоја и нових ритмова живота који тај развој са собом доноси (извести уметност на улицу, извести музичку симфонију уз помоћ обичних фабричких сирена и сирена парних локомотива, прогласити новим уметничким вредностима ствари техничке производње: челичну греду, писаћу машину, наливперо…) представљале неке од главних концепција руских футуриста, за Гуро је „Град“ („Город“): „Кланица која мирише на крв и срамоту“ („Пахнет кровью и позором с бойни“¹²).

Истоимена песма, написана 1910. године (исте године је објављен и футуристички алманах „Клопка за судије“), само на први поглед представља монолитну композициону целину – дубља анализа разоткрива низ диспропорција. Ритам песме делује испрекидано, док је рима слободно распоређена и непарна, што нам, посредством увида у композициону схематику, сугерише да град Јелене Гуро представља простор у коме влада дисхармонија. Издваја се стабилна групација лексике, једна везана за карактер лика песника у граду (љубав, блуд, картонски празан поглед, подсмех, жртва, ударац бичем, камен) а друга везана за песниково окружење – сам град (крв, џелат, месар, кланица, механизација – аутомобили, аутомати, трамваји – сивило, безнадежност, уплакане очи). Реч љубав (любовь) понавља се четири пута у тексту песме, а реч крв три пута (на руском се ове две речи римују – любовь и кровь – с тим да љубав, која се понавља за један пут више, носи превагу). Када се ова два појма нађу у контексту песниковог доласка у град да своју љубав продаје као блудница, јасно је да се ове две крајности бинаризма у лирском простору града изједначавају, односно да се таленат песника и његова узвишена потреба за стварањем и љубав према њему преласком у градско пространство спуштају у ниже сфере – „камену гробницу“. Удаљавајући се од природе – свог извора инспирације, песник доспева у свет мртвачког сивила, симболичко „царство мртвих“ – Хад.

Песник је попут Орфеја коме су се, док је певао, животиње скупљале крај ногу а дрвеће прилазило да га заштити од сунца. Он се из овог хармоничног природног устројства спушта у пакао – овде представљен у лику града, не би ли његове тужне песме победиле силе смрти и таму света мртвих.

У вези са Фјодоровљевом филозофијом о којој је раније било речи, могуће је и цео град посматрати као персонификацију џелата, а песника као медијума између природе и народа, који се жртвује, представљајући архетип умрлог и васкрслог Човекобога – Христа/Орфеја/Озириса. Докле год људи у градовима буду настојали да култивишу, уреде хаотично природно стање и, уместо да саслушају њене поруке, исцрпљују га и „ударају бичем“ ради сопственог комфора или забаве, град ће бити пусто место, осуђено на смрт. Тако, на пример, у једној од лирских прича из збирке „Вергл“ („Шарманка“) под насловом „Долазак у село“ („Приезд в деревню“) описани прелазак преко моста (симболичке границе између два света – поново, света мртвих и света живих) трансформише темпорално-идејни структурни слој из линеарно-урбаног у циклично-пасторални; у селу влада другачији, „вечни“ живот и хаотично, али екстатично и самозаборавно природно начело: „С завтрашнего дня начнется новая жизнь. Все слилось в приятный пестрый бред“.¹³ Мотив села, природе повезује се са срећом, весељем и игром: „Пахло апрельским вечером, согретым деревом, землей и теплом косых огнистых лучей. Пахло приездом и счастьем. Было так хорошо, что в первый раз даже играть и выдумывать не хотелось. Жизнь была лучше игры: все теперь было такое чудесное, особенное“.¹⁴

Јелена Гуро такође осликава цикличност, васкрснуће природе и у песми „Одједном је пролећније“ („Вдруг весенее“), где је земља, према принципима органике, приказана антропоморфизовано – као живи организам који спава, дише, верује у чуда. Све у природи делује апсолутно синхронизовано, све до њеног најситнијег елемента (попут капљице која пада на земљу и буди је). Песничким светом Јелене Гуро као да доминира својеврсни (условно речено) „манихејски“ поглед на свет, у коме као да се подразумева да је све неорганско, вештачко, створено људском руком – лоше, а, као антитеза томе,  органско, природно – добро. Стога не би било погрешно закључити да је, насупрот њеној формалној припадности футуристичком кругу, културноуметнички модел из кога Јелена Гуро црпи своју идејну и филозофску основу ипак ближи класичном романтичарском кључу.

Збирка Вергл нуди још један пример ове констатације у лирској причи „У парку“ („В парке“). Сиже приказује лирски субјект-песникињу како прилази особама које представљају градско начело („дамы на <…> колесах“) и покушава да им пренесе орфичке мудрости природе, жели да их научи певању, стваралаштву, вештинама које проистичу и везују се за архетип Вечите Женствености, начело Велике Мајке: „А мне было так весело, что я подошла к дамам в колясках и, желая поделиться с ними богатством, очень учтиво предложила выучить их писать стихи. Это самое весеннее на свете! А ведь они ради весеннего выехали за город“.¹⁵

Вергл такође илуструје и начин на који су, услед наглог технолошког развоја града, људи постали отуђени једни од других. Јасан пример за то би, између осталих, представљала и прича „Тако иде живот“ („Так жизнь идет“), написана као ток мисли девојке Нељке, која, након што је очух истуче, шета прашњавом градском улицом: „По мостовой противно кружились сорные бумажки. Мучительно много подробностей виделось повсюду. Раздраженные мужчины брезгливо шли на службу, пыльные. Дни были знойные, городские, едкие“.¹⁶)

Када Јелена Гуро ниже ове описе града, код ње се, као и код Фјодорова, може приметити бинаризам учени-неучени: «На окнах магазина книги, – там ей не место: – технические – слово это какое нибудь значительное, глубокое слово, его и не поймешь никогда, пожалуй. Туда заходят мужчины с умными благородными лбами: они могут выучить все научное и знают всю тайну жизни, все что в этих книгах: и от того у них большие благородные лбы.¹⁷ <…> «Эта жизнь, такая громадная, прекрасная, ученая, умная, непонятная своими розмахами и сложными оборотами. Громадные стены, дома, и дальше громадные дома. Эта жизнь, устроенная так культурно, изящно и красиво мужчинами».¹⁸

Фјодоровљевим мислима о неједнакости које се истичу на фону града Јелена Гуро овом причом придодаје још један слој – ниво односа мушкараца и жене. Град је приказан као место где влада активни, мушки принцип, односно потреба за друштвеном доминацијом, потчињавем других себи. Зато није ни чудо што се девојка Нељка осећа угрожено у граду пуном мушких погледа и радује се киши, продору природног у механичко: „Нелька смотрит в небо, – кажется капнул дождик. И еще теплей сразу стало. И она смеется…“ ¹⁹ Наравно, природом влада женски принцип – она представља симбол мајке, ирационалности, сна, интуиције, месеца (симобол месечине је мотив који се често сусреће у стваралаштву Ј. Гуро), повратка у мајчину утробу, блаженства пренаталне пасивности, јер је град оличење кретања, активности, док се повратком у природу лирски субјект враћа у хармонију материце.

Класичан пример ове кретње представља песма „Финска“ („Финляндия“), али поред ње се може поменути и песма из збирке Јесењи сан („Осенний сон“) под називом „Звече скакавци“ („Звенят кузнечики“), још један приказ Христа/Орфеја/Озириса као фигуре која у себи сједињује вечиту женственост мајке природе и светлост познања небеског бога оца. Удвојеност његове природе (с једне стране земаљске, човечанске, а с друге небеске, божанске) митски је илустрована у рођењу од жене (земаљско, материјално начело) и Светог духа (небеско, духовно начело). Велика мајка овде игра улогу свакодневно-земаљског које се превазилази тиме што васкрсава и уздиже се на небо, те добија вечни живот: „Приготовьте мне крест – я пойду“.²⁰ Христолики лирски субјект на себи осећа васколику патњу и грех свега земаљског, све земаљско га боли („Все, что болит, мое родное, все, что болит, на земле, – мое благословенное“²¹) и он стреми ка искупљењу свега земаљског, у духу павелијанског хришћанства поистовећеног с грешним.

Можемо закључити да су Николај Фјодоров и Јелена Гуро били на истој позицији и да су обоје у својим делима излагали предлоге за превазилажење подвојености град – природа. Обоје су за ту подвојеност окривљавали нагли развој индустрије и град посматрали као место у којем се експлоатише природа и води борба против ње. Сматрали су да је природа наш учитељ, и да посматрањем природних процеса можемо обновити оно што нисмо ми створили, а морамо обновити оно што смо разорили у свом незнању и кривици, те да усвајањем тајни природе људски род може прећи у више сфере. Тачка њиховог размимоилажења се најпре може запазити у углу гледања на дати проблем: Фјодоров се овом проблематиком бавио као православни мислилац и развио своју мисао још један корак даље, размишљајући о томе како конкретно применити усвојено знање, односно васкрснути претке, док је Гуро видела природу као уточиште, место на коме влада свејединство и хармонија, изгубљени рај коме треба (ескапистички) тежити као безвременској идили за изабраног песника, који, као медијум између ова два света, има за задатак да народу преноси (или га подсећа на) његове тајне.

ПРИМЕЧАНИЯ

¹ Фјодоров, Николај. Васкрсење и васкрсавање. Београд: Логос, 2010, стр. VII

² Маслин, М. А. Енциклопедија руске филозофије. Београд: Логос, 2007, стр. 369.

³ Фјодоров, Н. Васкрсење и васкрсавање. Београд: Логос, 2010, стр. 17.

⁴ Фјодоров, Н. Филозофија опште ствари. Подгорица: ЦИП, 1998, стр. 23.

⁵ Фјодоров, Н. Васкрсење и васкрсавање. Београд: Логос, 2010, стр. 94.

⁶ Ibid. стр. 3.

⁷ Свето писмо. Нови завјет. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2003, Јован 12;20, стр. 111.

⁸ Свето писмо. Нови завјет. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2003, 1.Сол, 5;14-17, стр. 213.

⁹ Фјодоров, Н. Васкрсење и васкрсавање. Београд: Логос, 2010, стр. 17-18.

¹⁰ Фјодоров, Н. Филозофија опште ствари. Подгорица: ЦИД, 1998, стр. 20, cтр. 25.

¹¹ Занимљиво је да је овај назив, који је предложио Бенедикт Лившиц, позајмљен из Херодотове „Историје“, где се област Скитије назива Гилејом (старогр. Hylaea). Ову шумску област Скити су поштовали као свети гај, у којем се налазио храм Мајке богова, што се може довести у везу са чињеницом да су одређени припадници ове футуристичке групе доживљавали природу као светилиште, место којим влада свејединство и хармонија.

¹² Гуро, Е. Небесные верблюжата. Бедный рыцарь. Стихи и проза. Изабранное. Ростов-на-Дону, Издательство Ростовского универзитета, 1993, стр. 256.

¹³ Гуро, Е. Шарманка. Спб: Журавль, 1909, стр.46.

¹⁴ Ibid.

¹⁵ Гуро, Е. Небесные верблюжата. Бедный рыцарь. Стихи и проза. Изабранное. Ростов-на-Дону, Издательство Ростовского универзитета, 1993, стр. 229.

¹⁶ Гуро, Е. 1909. Шарманка. Спб: Журавль, 1909, (16-26), стр. 22

¹⁷ Ibid. стр. 21.

¹⁸ Гуро, Е. Шарманка. Спб: Журавль. 1909, (42-46), 46.

¹⁹ Гуро, Е. Шарманка. Спб: Журавль. 1909, (16-26), стр. 22.

²⁰ Гуро, Е. Небесные верблюжата, стр. 224.

²¹ Ibid.

 

Simka Djuric, University of Belgrade

 

Edited by: Vasilisa Šljivar, University of Belgrade and Kornelija Icin, University of Belgrade