ZENITIZAM JOŠ

‘‘Čovek je centar mikrokosmosa, a umetnost i filozofija kružnica njegove najviše spoznaje – najviše svesti. Najviša manifestacija duha i duše, DUH ili polubog Anarh, hoće da bude vladar’’ – piše Ljubomir Micić, apologeta nove umetnosti, u časopisu Zenit za 1921. godinu. Upravo ovakav avangardni duh oživeo je u prostorijama Doma kulture Studentski grad u okviru martovskog sedmodnevnog ciklusa tribina ZENITIZAM JOŠ, na kom su učesnici i govornici podsetili na činjenicu da je vreme, premda večni predmet istraživanja, nepostojeća i irelevantna kategorija za zenitističke ideje i umetnost, u čijem centru se nalazio niko drugi do goli čovek. I to ne bilo kakav čovek, već onaj koji je ‘‘bio stvoren da bude Bog – a ubijan je kao stoka na klaonici’’.

U periodu od 21. do 27. marta, 7 dana u 7 sati govorilo se o čoveku koji je predstavljao sliku jedne dekadentne epohe, svedočanstvo jednog vremena,  predstavu osiromašenog jugoslovenskog duha, ali i sponu između sadašnjosti i budućnosti. Da je takav čovek bio izuzetno opasan svedoči činjenica da su, gle čuda, najbolji profesori, istoričari umetnosti i književnosti govorili vo imja zenitizma, nastojeći da se približe umetničkom imperativu Ljubomira Micića i doprinesu očuvanju njegovog lika i dela.

1921-1926-2021, Zenitista u čeljusti dijalektike, O savremenim društvenim mrežama u Micićevom koferu, Kritičar na delu   Rekvijem za  nepostojećeg čoveka, Rusija u Zenitu, Zaostavština, Vo imja zenitizma – naslovi su održanih tematskih većeri u Domu kulture Studentski grad, ali i pokušaji produžavanja života jedne besmrtne ideje o umetnosti za novog čoveka i za neko novo vreme. Budući da je Ljubomir Micić bio umetnik, slikar i pesnik, spreman da podnese žrtvu u slavu filozofije, umetnosti i poezije, bilo bi čudno da su  učesnici manifestacije bili drugačiji. Među govornicima, nosiocima zenitističkog metakosmičkog krika, pomenućemo prof. dr Irinu Subotić i dr Bojana Jovića, urednike zbornika posvećenog stogodišnjici časopisa Zenit, dr Gojka Tešića, dr Dijanu Metlić, dr Korneliju Ičin, dr Maju Stanković, dr Ješu Denegrija i druge, ali i čuvare Micićeve zaostavštine – Gordanu Stanišić i Velibora Prelića. Upravo je ovakav krug ljudi bio neophodan za rehabilitaciju uspomene na zenitistički pokret i etiku haosa, iz kog se uvek, pa i ovog puta, rađalo nešto novo.  Ujedinjeni s zenitizmom, publikom, čovekom kao takvim, govornici i slušaoci su se našli u svojevrsnom limbu, distancirani od realnog trenutka i dovedeni do kosmičkih visina. Svako veče je otvaralo jedno novo poglavlje iz života zenitista, stvarajući kompletnu sliku o barbarogeniju.

Večeri su upotpunjene filmovima Micićev kofer, Čovek koje je ukrašavao drvo života, snimcima RTS-a s obnove spomenika Ljubomira i Anuške Micić, ali i prilozima Danijele Purešević s prošlogodišnjih izložbi iz emisije Kulturni centar, nastali kao omaž Ljubomiru Miciću i celokupnom zenitističkom pokretu.

Budući da je Micićev umetnički opus disperzivan i složen, nastojanje da se on opiše i stane u 7 večeri bi se moglo posmatrati kao pohvala ludosti, ali je ludost upravo ono što je nedostajalo savremenom trenutku.

O zenitizmu se ovog marta govorilo mnogo, ali je ipak tako malo rečeno, jer o velikim ljudima ne treba govoriti previše –  oni sami pronalaze put do pravog uha, sposobnog da čuje i spozna istinu.

Ipak, ZENITIZAM JOŠ je sasvim sigurno dao uvertiru u neki novi krug dijaloga o besmrtnim idejama i prikazao delić priče o čoveku čiju energiju je uništilo trulo društvo nekadašnje Jugoslavije. Možda je to poslednja lekcija današnjem društvu pred konačnim krahom, a možda je i poziv na revoluciju u kulturi, umetnosti i svim oblastima života.

Zahvaljujući svim učesnicima manifestacije, pročulo se da je ČOVEK JOŠ UVEK ŽIV I DA JE SPREMAN ZA HAOS KOJI ĆE RODITI NOVO, JER SE NOVO IZ NJEGA UVEK MORA RODITI. 

 

Koncept i organizacija manifestacije: Tamara Mitrović i Marija Kuvekalović

Vizuelni identitet manifestacije: Anna Kiš

Predstavljanje na društvenim mrežama: Milena Mitrović i Isidora Kujačić

 

Marija Kuvekalović, Universtity of Belgrad

 

Edited by Lana Jeknić, Universtity of Belgrad and Milan Pejičić, University of Zurich and Aleksa Trifunovuć, University of Zurich

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert