ZENITIZAM JOŠ
‘‘Čovek je centar mikrokosmosa, a umetnost i filozofija kružnica njegove najviše spoznaje – najviše svesti. Najviša manifestacija duha i duše, DUH ili polubog Anarh, hoće da bude vladar’’ – piše Ljubomir Micić, apologeta nove umetnosti, u časopisu Zenit za 1921. godinu. Upravo ovakav avangardni duh oživeo je u prostorijama Doma kulture Studentski grad u okviru martovskog sedmodnevnog ciklusa tribina ZENITIZAM JOŠ, na kom su učesnici i govornici podsetili na činjenicu da je vreme, premda večni predmet istraživanja, nepostojeća i irelevantna kategorija za zenitističke ideje i umetnost, u čijem centru se nalazio niko drugi do goli čovek. I to ne bilo kakav čovek, već onaj koji je ‘‘bio stvoren da bude Bog – a ubijan je kao stoka na klaonici’’.
U periodu od 21. do 27. marta, 7 dana u 7 sati govorilo se o čoveku koji je predstavljao sliku jedne dekadentne epohe, svedočanstvo jednog vremena, predstavu osiromašenog jugoslovenskog duha, ali i sponu između sadašnjosti i budućnosti. Da je takav čovek bio izuzetno opasan svedoči činjenica da su, gle čuda, najbolji profesori, istoričari umetnosti i književnosti govorili vo imja zenitizma, nastojeći da se približe umetničkom imperativu Ljubomira Micića i doprinesu očuvanju njegovog lika i dela.
1921-1926-2021, Zenitista u čeljusti dijalektike, O savremenim društvenim mrežama u Micićevom koferu, Kritičar na delu – Rekvijem za nepostojećeg čoveka, Rusija u Zenitu, Zaostavština, Vo imja zenitizma – naslovi su održanih tematskih većeri u Domu kulture Studentski grad, ali i pokušaji produžavanja života jedne besmrtne ideje o umetnosti za novog čoveka i za neko novo vreme. Budući da je Ljubomir Micić bio umetnik, slikar i pesnik, spreman da podnese žrtvu u slavu filozofije, umetnosti i poezije, bilo bi čudno da su učesnici manifestacije bili drugačiji. Među govornicima, nosiocima zenitističkog metakosmičkog krika, pomenućemo prof. dr Irinu Subotić i dr Bojana Jovića, urednike zbornika posvećenog stogodišnjici časopisa Zenit, dr Gojka Tešića, dr Dijanu Metlić, dr Korneliju Ičin, dr Maju Stanković, dr Ješu Denegrija i druge, ali i čuvare Micićeve zaostavštine – Gordanu Stanišić i Velibora Prelića. Upravo je ovakav krug ljudi bio neophodan za rehabilitaciju uspomene na zenitistički pokret i etiku haosa, iz kog se uvek, pa i ovog puta, rađalo nešto novo. Ujedinjeni s zenitizmom, publikom, čovekom kao takvim, govornici i slušaoci su se našli u svojevrsnom limbu, distancirani od realnog trenutka i dovedeni do kosmičkih visina. Svako veče je otvaralo jedno novo poglavlje iz života zenitista, stvarajući kompletnu sliku o barbarogeniju.
Večeri su upotpunjene filmovima Micićev kofer, Čovek koje je ukrašavao drvo života, snimcima RTS-a s obnove spomenika Ljubomira i Anuške Micić, ali i prilozima Danijele Purešević s prošlogodišnjih izložbi iz emisije Kulturni centar, nastali kao omaž Ljubomiru Miciću i celokupnom zenitističkom pokretu.
Budući da je Micićev umetnički opus disperzivan i složen, nastojanje da se on opiše i stane u 7 večeri bi se moglo posmatrati kao pohvala ludosti, ali je ludost upravo ono što je nedostajalo savremenom trenutku.
O zenitizmu se ovog marta govorilo mnogo, ali je ipak tako malo rečeno, jer o velikim ljudima ne treba govoriti previše – oni sami pronalaze put do pravog uha, sposobnog da čuje i spozna istinu.
Ipak, ZENITIZAM JOŠ je sasvim sigurno dao uvertiru u neki novi krug dijaloga o besmrtnim idejama i prikazao delić priče o čoveku čiju energiju je uništilo trulo društvo nekadašnje Jugoslavije. Možda je to poslednja lekcija današnjem društvu pred konačnim krahom, a možda je i poziv na revoluciju u kulturi, umetnosti i svim oblastima života.
Zahvaljujući svim učesnicima manifestacije, pročulo se da je ČOVEK JOŠ UVEK ŽIV I DA JE SPREMAN ZA HAOS KOJI ĆE RODITI NOVO, JER SE NOVO IZ NJEGA UVEK MORA RODITI.
Koncept i organizacija manifestacije: Tamara Mitrović i Marija Kuvekalović
Vizuelni identitet manifestacije: Anna Kiš
Predstavljanje na društvenim mrežama: Milena Mitrović i Isidora Kujačić
Marija Kuvekalović, Universtity of Belgrad
Edited by Lana Jeknić, Universtity of Belgrad and Milan Pejičić, University of Zurich and Aleksa Trifunovuć, University of Zurich