Довиђења, сновиђења
Привиђења, звјери, гује,
све то што у ум мој стане,
све што у сну одјекује,
све су то на јави ране.
Једна соба пуна мука,
гримизне јој зидине,
лешеви у бијелом, бука…
А таласи о хридине
бију. Ко што бије и он,
неки човјек неку жену,
а нит› човјек, нити демон
зури у њих. Видим сјену.
Сјену, што у тмини чучи.
Приђем ближе – сјена ћути.
Изопачен, ту се љути
лик ког› моја машта мучи.
Из главе ми бјеж’те сада,
ви, што немир мој сте ноћу,
а ти, створе мрачног хада,
настани се у хладноћу!
У самоћу, у бјесноћу,
у тјесноћу ван мог ума,
ил› ишчезни у мирноћу,
само негдје ван подрума.
Тог подрума моје душе,
у коме ми, биједан, стојиш.
Та ти ваљда не постојиш?
Зашто да те они гуше?
Зашто и ти ту да патиш?
Зашто да те снађе јад?
Ево, сунце већ излази,
смирује се мрачна глад.
Кажем тада „довиђења“
свему што ме до тад› гуши,
свему што ми душу туши:
„Довиђења, сновиђења!“
Довиђења, све док опет
не спусти се тамно платно
и на небу златно клатно
не засвира мрачни сонет.
На душевне моје друме,
доћи ће тад› опет они.
Сићи ћемо у подруме,
Ја и моји сви демони.
Dajana Kuzmanovic, University of Banja Luka
Edited by Vasilisa Šljivar, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich