ORGANIZACIJA USF
„Dobro veče, gospođice Petrović.“
„Neumesno je uznemiravati ljude posle devet uveče. Ko ste Vi? Odakle Vam moj broj?“
„Ja sam osnivač, prvi i jedini član USF-a. Ne bih da se hvalim, ali u najmanju ruku imam makar još sedamnaest zvanja; naravno, ako u međuvremenu još poneko nisam stekao mimo svoje volje.“
„Šta hoćete od mene? Kakva je ovo neslana šala?“
„Bojim se da posredi nije nikakva šala, a naročito ne neslana. Vidite, ja sam svestan neoprostivog greha koji ste počinili pre tačno devet dana i dvadeset osam minuta i stoga želim da Vam predočim drugu stranu medalje.“
„Molim Vas da me više ne uznemiravate!“ povikala je usplahireno. Obuzela ju je nagla drhtavica od koje joj je istog trenutka pozlilo. „Zbogom!“ Prekinula je vezu.
Uskovitlana mešavina zebnje, straha i nemira preplavila ju je poput ledenog prekrivača. Ko je to bio i kako je znao za…
Mobilni telefon ponovo je zazvonio; ovoga puta drukčijom melodijom od uobičajene. Bio je to refren jedne poznate pesme sa prostora bivše Jugoslavije: „Zauvijek neka nosi… Na srcu znak. Život je jedan ona bacila…“
Lice gospođice Petrović ostalo je skamenjeno. „Šta hoćete od mene?“ povikala je u slušalicu.
„Nema razloga za napetost i neprijatnosti. Budite bez brige. Nemam nameru da obelodanim Vaš greh, već samo da Vam, kao osnivač USF-a, dam ponudu.“
„Hoćete li mi najzad reći šta je taj vražji USF?“
„Ujedinjeni sakupljači fetusa ili, ukratko – USF.“
„Mo… Molim?“ Progutala je knedlu.
„Da! Dobro ste čuli!“ vedro je rekao glas s druge strane veze. „Sakupljamo placente, pupčane vrpce i, naravno – fetuse!“
„Vi… Vi ste umobolnik!“
„Zašto tako mislite?“ upitao je začuđeno. „Pa niste li upravo Vi odlučili da Vam više nije potreban, da je nepoželjan i da ne bi trebalo da postoji?“ Nakašljao se u slušalicu. „Ja sam ga, kao neko ko je oduvek bio sklon tome da štiti nejake, prihvatio pod svoje okrilje – u svoju jedinstvenu zbirku.“
„Sram da te bude!“ povikala je gospođica Petrović. „Ko si ti da preispituješ moje odluke? Ovo je dvadeset prvi vek! Imam puno pravo da činim šta god poželim!“
„Bez brige, gospođice, niko ovde ne preispituje Vaše odluke niti spori to u kom smo veku. Naprotiv! Treba da budete ponosni na to što ste učinili! Vaš mali Nenad je – što bi se reklo – pravi dragulj moje zbirke. On se nalazi u najfinijoj od sto jedanaest tegli u mom podrumu, na najvišoj polici“, dodao je uz kikot.
„Ne… nad…“ Stresla se gospođica Petrović. „Čak mu ni ime nisam dala.“
„Poželeo je da nosi to ime, a verovatno bi mu se ta želja i ispunila da ste ga, naravno, rodili, a ne abortirali.“
„Prestani…“ Grcala je. „Molim te…“
„Šapnuo mi je da je želeo da postane hirurg ili profesor književnosti, premda… Delovalo je kao da je neodlučan. Kolebao se između te dve mogućnosti, no to je sada najmanje važno. Upravo Vašom odlukom uskratili ste mu svako pravo da bira.“
„Ali…“ Gušila se gospođica Petrović, „…nisam bila spremna na dete… Želela sam karijeru; želela sam da proživim najbolje godine života i…“
„To kažu gotovo sve žene koje, kao predstavnik USF-a, pozovem“, prekinuo ju je. „Znate li šta im na to najčešće odgovorim?“
Gospođica Petrović odmahivala je glavom u neverici. Oči su joj bile skrivene suzama, a svaki pokušaj da nešto izusti završavao se jecajem.
„Naprosto im zahvalim na tako božanstvenom primerku ljudskog fetusa! Vi ste, priznajem, bili naročito hrabri. Abortirati nakon trećeg meseca trudnoće zaista jeste redak slučaj. Iz tog razloga i sami fetusi većih razmera veoma su retki. Vaš Nenad je, zbilja, poseban u svakom pogledu!“
„Zar sam ja… Ubica?“
„Ma, ne! Gospođice! Nemojte tako. Niste Vi ubica, Vi ste moj dobavljač. Zato sam Vas, uostalom, i pozvao.“
S druge strane veze čuli su se prikriveni jecaji i isprekidani uzdisaji.
„Ako ikada ponovo odlučite da zatrudnite, pa abortirate, molim Vas da me pozovete na ovaj broj. Rado ću Vas novčano podsticati na nove, smelije abortuse. Pokušajte da narednog puta to učinite nakon petog meseca. Blagovremeno obavestite doktore da Vam fetus treba u jednom komadu, jer ako nije ceo – onda mu znatno opadne vrednost, a to nikako ne bismo želeli. Tako će Vaš Nenad imati mlađeg, odnosno starijeg brata. Uzgred, zaboravio sam da Vam se predstavim! Ime mi je…“
Tada sam prekinula vezu.
Sutradan su mi doktori saopštili da više nikada neću moći da rodim.
Nije mi svejedno, ali nije ni kraj sveta. Karijera mi je, uostalom, mnogo važnija. Ostajem pri tome da sam imala pravo izbora. Štaviše, verovatno nikad ne bih ni preispitala svoju odluku da me tog dana savest nije pozvala na telefon i na trenutak trgnula.
Bila sam u pravu, ali opet… ponekad se zapitam..
Milan Graorinov, University of Belgrad
Edited by Vasilisa Šljivar, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich & University of Konstanz