PARADOKSALNA BIBLIOTEKA
Te avgustovske noći računar se sam uključio. Siguran sam u to jer obavezno izvučem kabl iz utičnice pre odlaska na počinak. Ne bih, doduše, ni saznao da moja omiljena mašina vodi buran noćni život da me nije probudila ljubičasta svetlost koja je dopirala sa ekrana. Svetlost je prestala da mi nadražuje vid tek pošto sam ustao iz postelje, seo za radni sto, pa kliknuo levim tasterom miša. Velikim belim slovima, koja su se jasno ocrtavala na tamnoljubičastoj pozadini, pisalo je: „Preuzimanje biblioteke uspešno je obavljeno“.
Našao sam se u čudu, ubeđen da sam, po običaju, prekinuo dotok struje i da računaru nisam naložio nikakvo preuzimanje sa interneta. Pomislio sam da je posredi neki opaki virus koji se juče ugnezdio u hard diskove. Morao sam da ga uklonim u najkraćem mogućem roku!
Kliknuo sam levim tasterom miša još jedanput. Srce mi je sišlo u pete kada su pred očima počele da mi nestaju gotovo sve datoteke, ikonice, pa i sama kanta za otpatke. Umesto sadašnjeg datuma, 8. avgusta, u donjem desnom uglu ekrana stajala je vodoravno postavljena osmica. Osim kursora, kojim sam i dalje mogao da upravljam, na radnoj površini računara ostale su samo još tamnoljubičasta pozadina i jedna datoteka na sredini ekrana koju još nikada nisam video: „PARADOKSALNA BIBLIOTEKA“.
Utom je računar, mimo moje volje, otvorio jedinu preostalu datoteku. Ispostavilo se da je ona bila mnogo više od onoga što mi se isprva učinilo. Na ekranu mi je iskočila interaktivna biblioteka u kojoj je bilo osam zapisa PDF formata, kao i uputstva u zasebnom dokumentu vorda. Izgled fajlova u PDF formatu nalikovao je na pažljivo poređane vizantijskoplave knjižice, a pozadina otvorene datoteke – na ljubičastu policu.
Kliknuo sam na „Uputstva“ i tekst se ukazao na ekranu.
Poštovani književni junače,
U svakoj od osam datoteka naše elektronske biblioteke nalazi se po jedna knjiga. Prva i četvrta nemaju slova. Druga i peta nemaju interpunkcijske znakove. Treća i šesta nemaju beline. Sedma nema ni slova ni interpunkcijske znakove ni beline, već samo brojeve. Osma knjiga spoj je pređašnjih sedam. U osmoj knjizi bivstvujete Vi. Živi ste jedino kada je neko čita, a Vi ste taj koji ju je napisao. Upozoravamo Vas da nipošto ne otvarate osmu datoteku, jer ćete tako probiti četvrti zid i sami sebi naneti kobnu psihičku štetu. S preostalih sedam činite šta Vas je volja.
Paradoksalna biblioteka
Ostao sam dugo zagledan u monitor, s očima izvan žiže. Ništa mi nije bilo jasno. Ovo je bilo nešto što nisam mogao tek tako da prenebregnem. Ne samo da mi je neko zarazio računar virusom i obrisao sve podatke, već je i pokušao da me ubedi da sam ništa više do prozni lik koji živi u osmoj knjizi neke sumanute biblioteke. Ljutito sam lupio šakom o radni sto, pa udahnuo duboko.
Pogledom sam ovlaš preleteo preko svih naslova elektronskih knjiga. Bili su zlatne boje. Naročito mi se dopao treći – „Volim ništa da ne volim“ i šesti – „Da bi se rodio, prvo moraš umreti“. Najprimamljiviji od svih, međutim, bio je osmi koji je glasio: „Paradoksalna biblioteka“, čiji sam, navodno, baš ja pisac.
Odbio sam da poverujem u tu besmislicu. Ako je ono što je pisalo u dokumentu „Uputstva“ zbilja istinito, to onda znači da sam morao u nekom trenutku života sam sebe da izmislim. Ali kako je to moguće? Kako sam mogao sam sebe da stvorim, pa još u proznom delu? Podsmehnuo sam se ovoj blesavoj zamisli. U pitanju je morala biti nečija nastrana šala, jer bi u suprotnom čitavo moje postojanje bilo paradoksalno.
Pažljivo sam zaustavio kursor na osmoj knjižici, pa dvaput kliknuo. Učinio sam to ponajpre iz radoznalosti.
Dok se fajl otvarao, osetio sam vrtoglavicu. Čitao sam knjigu u kojoj čitam knjigu u kojoj čitam knjigu o sebi. Bilo je to nešto nalik na dva paralelno postavljena ogledala čiji međusobni odrazi idu unedogled.
Hitro sam prevukao kursor do crvenog kvadratića u gornjem desnom uglu. Datoteka se zatvorila. Počeo sam da drhtim. Saznanje da sam književni junak uzrujalo me je do te mere da sam poželeo da me nema.
Prvo sam pomislio da izvršim samoubistvo tako što bih izbrisao „PARADOKSALNU BIBLIOTEKU“, ali sam se setio, pogledavši desktop, da je virus pre nekoliko minuta izbrisao kantu za otpatke.
Tada mi je sinulo. U uputstvima piše da sam jedino živ dok neko čita knjigu u kojoj obitavam, što znači da je samo trebalo da sačekam kraj fabule i da ću onda, po svoj prilici, umreti. To sam i učinio.
Milan Graorinov, University of Belgrad
Edited by Dalibor Sokolovic, University of Belgrad and Vasilisa Šljivar, University of Belgrad