Remi

„Hand“, rekao je staloženo, položivši karte na sto. Još jednu partiju remija zatvorio je džokerom. Sada je sav ulog na stolu pripao njemu; sve do poslednje zgužvane novčanice. Osmehnuo se, prošao prstima kroz nauljane crne vlasi, pa uputio značajan pogled gospodinu do mene. „Imate li novac za još jednu?“
Muškarac u kožnom prsluku drhteći je uzdahnuo. Cigara mu je ispala iz usta u čašu viskija. „Ne…“ odgovorio je tiho, uronivši u šake. „Sve sam prokockao…“ Nešto u njegovom glasu podsetilo me je na oca.
„A Vi?“ upitao me je pošto je pročistio grlo. Osetio sam prodoran pogled na sebi. Njegove sive oči bile su kao vrhovi dveju napetih srebrnih strela u magli duvanskog dima.
„Već sam previše izgubio. Ne smem dalje da rizikujem“, osujećeno sam kazao. „Hiljadu funti i više je nego dovoljno za veče kad Vam fortuna nije naklonjena.“
„Gospodine“, zajecao je muškarac do mene. „Sramota me je ovo od Vas da tražim… Ali…“ Briznuo je u plač.
„Ali želite da Vam vratim novac koji ste izgubili?“ Namrštio se tako da mu je svaka bora došla do izražaja.
Riđokosi je posramljeno klimnuo glavom.
„To je moguće jedino u slučaju da namesto funti uložite nešto mnogo vrednije i pobedite.“ Ponovo je pročistio grlo.
„Postoji li išta vrednije?“ upitao sam, prevrnuvši očima.
„Oh, i te kako.“ Osmehnuo se. „Sećanja, na primer.“ Prikupio je sve karte u špil, pa počeo da ih meša. Kada je završio, privukao je gomilicu zgužvanih novčanica k sebi, odloživši špil na sredinu stola.
„Dakle, gospodo… Ko od Vas sme da odigra remi u sećanja? Ko je spreman da stavi sve na kocku za tri hiljade funti?“
„Ja!“ požurio sam da mu odgovorim.
Tri hiljade funti bilo je uistinu mnogo novca za jedno veče… Mnogo novca. Zato sam, uostalom, i bio tu gde jesam. Dugovi su raspirivali plamen koji mi je goreo pod nogama.
„Nisam spreman, ali ne smem odbiti“, rekao je muškarac do mene, izronivši iz šaka. Zakrvavljene plave oči bile su mu vlažne i krmeljive.
„Preseci!“ naredio mi je, pruživši mi špil ljubičastih karata.
Ponovo sam osetio utvarni pogled na koži. Hvatala me je jeza. Nožni prsti počeli su da mi se grče. Grlo mi se osušilo, a čaša viskija već je odavno bila prazna. No, ipak sam učinio ono što je zatražio od mene.
Pošto sam presekao, izvukao sam kartu sa dna špila, bacio je na sto, pa preko jedne od njene dve polovine položio ostatak. Otkrivena karta bila je dama karo. Nešto u vezi sa njom podsetilo me je na pokojnu ženu. Kao da sam osetio miris njenog parfema. Našao sam se u čudu.
Pogledao sam u sivookog gospodina. Delovao je samouverenije nego za vreme prethodnih sedamnaest partija, a ovoga puta karte čak nisu još ni bile podeljene. Riđokosi gospodin izgrickanih noktiju počeo je da deli nesvakidašnje poletno.
Podeljene karte zaiskrile su sivom svetlošću.
Kada sam se latio prve, osetio sam da je neprirodno hladna na dodir. Pogledavši je, razabrao sam lik svoje majke. U gornjem levom i donjem desnom uglu stajalo je slovo „D“, a pored nje – tref. Bio sam zabezeknut.
Pohitao sam da uzmem sledeću. Moj nećak – četvorka pik. Više nije bilo sumnje. Karte su začarane. Otkucaji srca postajali su mi neravnomerni.
„Šta je ovo, dođavola?“ Skočio sam sa stolice. Sijalica na tavanici se zanjihala. Senke su zaigrale po ispucalim zidovima.
„Ljudi kojih se sećate“, odgovorio je sivooki gospodin staloženo. „Vratite se na mesto. Ne želite, valjda, odmah da ih izgubite?“
„Objasnite nam pravila nove igre“, zatražio je riđokosi, pošto je podelio sve karte.
Crnokosom muškarcu zaigrao je tajanstveni osmeh. „I dalje igramo remi, gospodo.“ Nakašljao se. „U ovom dvošpilu postoji sto osam karata. Podeljeno sa tri – trideset šest. Dakle, po trideset šest potpunih sećanja na osobe koje poznajemo; od prvog do poslednjeg pozdrava.
U početnoj ruci imamo četrnaest karata. Kada izvučemo novu, imaćemo petnaest, ali na kraju našeg reda moraćemo da se otarasimo one koja nam najmanje odgovara.“ Blago se nasmejao. „U ovom slučaju, međutim, kada odbacimo kartu iz naše ruke, sećanje na osobu koja se nalazi na njoj nestaće kao da je niko od nas trojice nikada nije poznavao. Tako ćemo se, po svoj prilici, najpre rešavati sećanja na one ljude do kojih nam je najmanje stalo, ili, još bolje, na one koje uopšte ne poznajemo. Uz malo sreće, moguće je rešavati se rđavih sećanja, a igru završiti tuđim, veselijim.“
„Ti si bolestan!“ povikao sam osorno.
Izbacio je prvu kartu. Kralj tref.
„Vaš otac.“ Osmehnuo se, okrenuvši glavu ka meni.
Na karti je bio naslikan nepoznati plavokosi čovek okruglih obraza.
Prsnuo sam u histeričan smeh koji se graničio sa strahom. Počeo sam ubrzano da dišem. „Sad znam da me zavitlavaš! Nikada nisam upoznao oca!“
Sivooki muškarac se nacerio, odmahujući glavom. Tada mi je sinulo. Progutao sam knedlu. Igra je već uveliko počela! Oblile su me graške znoja. Morao sam da pobedim po svaku cenu!
Kada sam se sutradan probudio, počeo sam polako da se prisećam sinoćnog događaja. Pobedio sam! Ruka kojom sam to postigao, doduše, sastojala se pretežno iz sećanja sivookog čoveka. Menjali smo se sećanjima; porodicama, ljudima uz koje smo odrasli, pa čak i ženama. Izgleda da je, iako je izgubio najzanimljiviju partiju remija u životu, te večeri on zaspao kao pobednik.
No, dobro, nije ni važno.
Špil ljubičastih karata se, igrom slučaja, zadesio baš u zadžepku mog sakoa. Neću oklevati. Već večeras ću otići međ› svet i podeliti ova kisela sećanja sa nekim ko to najmanje očekuje.
Ko zna… Možda ćeš to upravo biti ti, čitaoče?

Milan Graorinov, University of Belgrad
Edited by Vasilisa Šljivar, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.