НА ОБАЛИ СТИКСА
Човеку који је победио смрт
Я в гроб сойду и в третий день восстану,
И, как сплавляют по реке плоты,
Ко мне на суд, как баржи каравана,
Столетья поплывут из темноты.
Борис Пастернак«Гефсиманский сад»
На обали мутне и усковитлане реке Стикс, стајао је човек. Поглед му се пружао ка непознатој и страшној тишини, која га је мамила и заносила у своју дубину. Тишина је била застрашујуће привлачна, чинило му се да у њој чује песму херувима, давно заборављену. Узрујаност му није дозвољавала да примети како је тишина по први пут зазвучала. Никако није могао схватити како се нашао баш ту. Сам и уплашен, слушао је неравномерне откуцаје свога срца: хтело је да искочи из груди, да се ослободи, нестане, утоне у ту ноћну тишину. Међутим, душа се одвајала од тела, лебдела негде изван његовог ума, срце је водило битку за ослобођење од еластичних артерија, које су држале последње дамаре живота, а он је стајао непомично, отупео и нем. Одједном, дрхтаји се смирише, срце успори, а његову пажњу месечев сјај, јачи него што је икада био, усмери ка силуети, која је, попут неке утваре, стајала на супротној обали Стикса. Витко и сићушно утварино тело држало је готово невидљиву нит, док је њено напрегнуто лице одавало неодлучност у жељи да се задржи оно што је унапред одређено да се прекине. Човек препозна то, још увек младо, али изборано и усахнуло лице – видео га је сасвим недавно. Беше то Лахеза, некада весела и лепа Ананкина кћи. Он осети да му се нешто прикрада иза леђа, окрете се и угледа смеле и зажарене Атропине очи. Из њих је избијало крваво црвенило, које је одударало од осмеха у који су се развукле испуцале Атропине усне. Хтеде нешто да каже, али звук прогута тишина. Погледа га изазивачки, хранећи се његовим страхом, упијајући енергију беспомоћног човека у којем је још увек тињао живот. Уздиже се и лагано, као да лебди, упути ка Лахези, а на њено место стаде Клото. Она га својом смелошћу изненади више од свих. Смејала се дрско, као нека вештица из Воландове свите, док је у прекидима изговарала речи на неком њему непознатом језику. Убрзо ће сазнати да то беше језик смрти. Клето се одвоји од тла и оде путем Атропе. Она је једном руком држала Лахезу, док је другом, еластичним покретима, дозивала и чекала трећу, најмлађу сестру. Окупише се и започеше своју игру. Њихов громки смех је пробудио вечне становнике подземног света. Из дубине полако почеше да навиру, а он их све познаде. Били су то јунаци његовог, сад већ далеког, живота. Ипак, тај мали тренутак олакшања, настао услед појаве њему познатих лица, не потраја дуже од тренутка. Знао је шта следи, видео је то толико пута на страницама давно прочитаних књига, али није могао поверовати. Одбијао је да верује. Размишљање му прекиде глас одважне Електре, тако снажан и пун осветничке жеље: «Кад ће Диве свемогући, своју руку на њих дићи и главу им расколити? Земља да би одахнула! Правду тражим за неправду – чујте силе подземаљске!» Последње речи се разлише у крик. Брзо, као да се плаши да ће је богови правде и истине чути, Атропа замахну и прекиде танку нит, вешто увлачећи њене крајеве у скут своје испрљане и крваве хаљине. Стикс се узбурка, ветар поче дувати, постепено стварајући оркан који односи све за собом, разара и не оставља ништа осим пепела. Човек осети неку тупу бол и, не желећи то, поче се препуштати сили која га је вукла у средиште хладне реке. Електра ухвати његово обамрло тело и још гласније поче викати: «Кривица неће ни стан девојачки заклонити; са свих страна воде да се слију у једно корито – залуд, ни та вода неће моћи крв опрати с убичине руке!» Не остадоше сестре дужне, те у жељи да надјачају истину, кренуше хистерично цепати оно мало нити што остаде, расипајући остатке по обали смрти. Човек осети да се одваја од тла, а главу окрену ка жутом небу, на којем је још увек сијао месец. Зачуди га што није плаво, али се онда сети да у смрти нема боја, сем те једне – жуте. Насмеја се у себи, јер гласа више није имао. Насмеја се смрти у очи, гледајући у то, њему ново, жуто небо. Тако загледан, умирући, размишљао је о свом животу. Сећао се топлог мајчиног загрљаја пред спавање, мириса влаге у старој и трошној кући, напуштеној тако давно, прелепе девојке, предмета његовог дугогодишњег обожавања, верних другова, њихових увек утешних речи…Сећао се мириса живог човека, жудно га упијао из страха да не заборави. Ковитлац успомена створи му се пред очима, топле сузе почеше да теку, а богови утихнуше, замреше гласови, нестадоше страхови и он напокон схвати како се то смрћу побеђује смрт. Човек додирну воду хладног Стикса, поче да се окреће у правцу казаљке на сату и осети како вртешка живота, полако постаје вртешка смрти. Смело и без страха, затвори очи и спокојно нестаде у дубини, знајући да се негде далеко рађао нови живот.
Освану ново јутро. Сунце започе још један круг.
1 Есхил, Други део Орестије: Покајнице, Дерета, Београд 2019.
2 Есхил, Други део Орестије: Покајнице, Дерета, Београд 2019.
Marija Kuvekalović, University of Belgradе