Достојевски није умро, само се разболео од непролазности

,,Боже мој! Цели часак блаженства! Та зар је то премало ма и за сав човечји живот?»

Ф.М. Достојевски

 

Моја мала соба налик на кутију са прозором који заузима пола зида шћућурила се заједно са мном умирена у врелој летњој ноћи. Једино још бели зидови помало дахћу загрејани претходним данима. Небо је начичкано звездама као пшеница свицима. Месец сањар ме није напустио ове ноћи.

Истим овим небом само пре неколико дана авион га је однео у загрљај њој. Лука је у Русију отишао због посла. Зашто би ми уопште и рекао да га она тамо чека?

Трепери звезда. Намигује ми, смејуљи се. Ох, чини ми се да се померила. Жива је. Пада… Пада… Очи су ми пуне суза. Пече ме звездана прашина. Тако је пусто у овом граду. Сви су некуда и некоме отишли. Књигу у руке! Читај! Још мало је остало до испита. Чека те још пуно непрочитаних дела! Заборави! Отишао је. Листови пожутеле књиге испаравају. Слова су избледела. Речи се померају. Уморна сам. Очи ми се склапају…

У последњем тренутку утрчавам у авион. Под је дрвен. На спојевима дасака су рупе кроз које се види небо. Лет траје кратко. Налазим се у непознатом граду. Ноћ је бела, обасјана месечином. Корачам улицом. У сусрет ми иде младић.

– Опростите, који је ово град?

– Петербург.

– Петербург? Да, да. Хвала Вам. Управо сам овде желела да дођем.

Све ми одједном изгледа тако познато, и улице, и канал и ограда на коју је наслоњена девојка. Настењка. То је она. Прилази јој младић. Личи на Луку. Не, то није он, то је Фјодор. Млад је. Гледа је заљубљено. Узима је за руку, а она се смеје. Одједном јој се израз лица мења. Руком му показује на други део града. Он из џепа вади писмо, па га опет враћа на исто место.

Не знам колико сам им се приближила.

– Лена, Леночка!

Не, ово није Лука. Како овај младић зна моје име? Сви се понекад исто зовемо, заљубљени, изгубљени, срећни, тужни. Препознајемо се по сузама, осмеху или дрхтавим рукама.

– Лена, кад си стигла? Ја те волим. Ти си мој пријатељ и ту чињеницу ништа не може променити.

– Пријатељ? А љубав, она друга због које одумире срце, шта је са њом?

– Зар је важно, љубав је љубав! – рекао је гласно и Настењку узео за руку. – И њу волим. Волим вас обе.

Кренула сам према њима, али су се удаљавали таквом брзином да их ускоро нисам видела. Бела ноћ је расипала звезде по плочницима. Жариле су бетон док су моје сузе црвчале по њима.

Пробудила сам се са главом заривеном у јастук који је био мокар.

 

***

 

Данас је тај дан. Дошао је тренутак да се отиснем пут земље мојих снова. Одлазим у непознато и не знам шта ме чека, али имам добар осећај у вези са овим путовањем. Добила сам стипендију на месец дана, и то у Петербургу! Да ли сањам или се снови заиста остварују?

Авион је слетео на аеродром Пулково. Одсешћу у дому једне руске породице која је пристала да ме прими. Необично добри и срдачни људи какви се не срећу често. Стигла сам у свој нови дом. Дочекали су ме и угостили са осмехом. Целу ме је обузело осећање радости. Стварно је!

 

Већ две недеље сам у граду из снова. Све је тако нестварно, а нарочито беле ноћи о којима сам толико пута читала. Био је у праву.

Скоро и да не мислим више о њему. Од када је отишао нисмо више у контакту. Ипак, и даље ме не напушта осећај који је у мени проузроковао сан те летње ноћи.

Изашла сам да прошетам Невским проспектом. Одједном сам осетила као да изнова проживљавам нешто што се већ десило. Угледала сам човека наслоњеног на ограду поред канала. Учини ми се познат. Не, немогуће, мора да ми се привиђа. Ипак, има толико сличности. Да ли је то Фјодор? Мора да умишљам. Уштинух се да проверим да ли је стварно. Бол проструја мојим телом. Срце је лупало све јаче и брже са сваким кораком који сам чинила према њему.

– Опростите… – замуцала сам, не успевши да изустим ништа више.

Стајао је загледан у мутну воду. Када зачу моје речи окрену се и благо ми се насмеши. Свака длака на глави ми се накострешила. Преда мном је стајао главом и брадом Фјодор Михајлович Достојевски, исти онај који је написао све оне романе који су у многоме променили мој живот и мисли о њему. Мој учитељ живота!

– Волим мартовско сунце у Петербургу. Ипак, ноћи су овде лепше него дани.

Била сам збуњена. Толико пута сам размишљала о томе шта бих све желела да га питам када бих имала прилике, а сада нисам имала речи.

– Слажем се са Вама. Јесте ли стварни? – упитала сам га и одмах помислила како сам само глупа. Како се то обраћам једном бесмртном човеку?!

– Стваран сам колико и ова ноћ, колико и љубав која прожима ово небо, као ове звезде које обасјавају реку под нама, као живот који она носи – рекао је.

Да, то је био он! Тада сам била сигурна.

– Шта радите овде, од када сте у Петербургу? Немогуће, прочитала сам толико тога о Вама, прошло је више од века од када сте… – кренуше саме речи.

– Чедо, никада нисам ни отишао. И сам сам се безброј пута уверио да оно што људи пишу није тачно, а верујем да си и ти.

– Да, у праву сте. Да ли неко зна да сте овде?

– Не. Замисли само шта би се десило када би људи открили да сам жив! Обрео сам се у некој далекој земљи сасвим случајно, тамо наравно нико не би могао да ме препозна. Приликом прегледа на једној савременој клиници, какву сам само могао да замишљам сто година уназад, установили су да болујем од једне врло необичне болести.

– Каква је то болест? – питала сам зачуђено.

– Рекли су да болујем од непролазности. Убрзо сам отишао одатле и наставио да путујем разним земљама света. Становао сам у подрумима, код добродушних сељака, крио сам се свуда у страху да ме неко не препозна. Признаћеш, и када би ме видели вероватно би мислили да су полудели, пола света би завршило на психијатријској клиници или ко зна где и како. Вероватно би и мене стрпали тамо, убеђујући и себе и мене да нисам онај за кога се издајем. Плашио сам се шта би могла да изазове моја појава. Како је време одмицало схватио сам да не старим. Те 1881. године време је необјашњиво стало. Последње чега се сећам јесте поворка од 370 000 људи која прати човека на путу ка Вечности. Освестио сам се у некој непознатој земљи, далеко од завичаја, сам са својим успоменама. Од тада сам у непрестаном покрету, и тек недавно усудио сам се да се вратим у своју земљу. Ти си прва особа са којом разговарам, а која ме је препознала. Трудио сам се да боравим са људима који не познају свет књижевности и живе простим сељачким животом, за које сам био сигуран да не могу да сазнају ко сам. Ипак, знао сам да ће доћи и до овог тренутка једнога дана…

– Како сте знали још тада? Како сте умели у своје време да предвидите све што нас је стигло? Јесте ли Ви некакав бесмртни пророк? – желела сам толико тога да кажем, да га питам. И даље нисам била сигурна да ли сањам.

– Сећам се, те 1876. године… Присуствовао сам таквој забави на којој су сви били углађени, наизглед фини, али натмурених лица. Наизглед сви беху весели, а нико не беше одиста весео. Бејаху завидни, самољубиви. Чак не умедоше ни да плешу. Помислио сам тада како би било када би сви ти мили, почасни гости хтели макар на тренутак да буду искрени и простодушни, у шта би се претворила та загушљива сала. Шта ако би сви сазнали тајну? Колико је у свима њима срдачне веселости, части, доброте, чистоте, памети! Њихова несрећа беше у томе што нису знали колико су предивни.

Поново исти осећај. Већ сам чула ове речи, прочитала, можда у дневнику једног непролазног писца.

– Moже ли да се заслужи срећа? – питала сам.

– Човек се не рађа ради среће. Човек мора да заслужи срећу, и то увек страдањем.

Увек је умео да види у људима нешто више него ми обични, пролазни људи. Разумела сам како је знао. У ствари, само је умео да осећа људе и живот. Осећао га је до самих танчина. Говорили су за њега да је психолог. Сећам се да сам читала како се није слагао са таквом дефиницијом. Ни ја се не бих сложила. Само је био и остао Човек.

– Живот је рај, и сви смо ми у рају, али ми то нећемо да знамо. А кад бисмо хтели да знамо одмах би сутра на целом свету настао рај. Ако рај није у теби самом никада нећеш ући у њега.

– Нисам сигурна да ли сам у рају, али где год да сам волела бих да овај тренутак заувек траје, као што трајете и Ви.

Сетих се једне његове велике мисли: – Чудна ствар шта је кадар да учини један сунчев зрак од душе човекове. Те ноћи он је био мој зрак сунца. Зажмурила сам на секунду, чинило ми се као да нестајем. Све је било тако неважно у односу на тај час.

– Променили сте мој живот… – почех, и отворих очи.

Није га више било. Глас остаде у грлу. Неконтролисана бујица суза крену низ лице. Где је нестао? Зашто ми није дао шансу да му кажем колико га волим и шта је учинио за мене? Пред мојим ногама лежало је писмо. Сетих се оне ноћи и сна. Покупих писмо и ставих га у џеп истог тренутка заборавивши на њега. Размишљала сам само о чаробном сусрету.

Тешким корацима вукла сам се ка дому мојих доброчинитеља. Тело ми је обузимала језа. Била сам збуњена, омамљена, у глави ми се вртело. Жуте куће и модри плочници били су свуда око мене. Изгледало је као да ће ме то жутило сваког часа прогутати. Не, није нестао, није умро! Не желим да прихватим да је све то био део моје маште. Ушла сам у собу. Сетих се писма и брзо га извукох из џепа.

– Воли све што је створио Бог, све заједно и свако појединачно зрно песка. Воли сваки лист и сваки зрак сунца. Воли звери и птице, воли биљке, воли сваки делић. Ако будеш волела сваки делић схватићеш мистерију која почива у Богу. Лепота ће спасити овај свет – беше исписано на листу хартије.

Није био сан! Заиста је жив! Жао ми је што ми нико не би веровао када бих испричала о овом чудесном сусрету. Како да живим у сазнању да је он ту негде међу нама?

– Али то си већ знала, зар не? Никада није ни отишао – рече глас у мојој глави.

Знала сам. Жао ми је само што болује од те своје болести, сигурно да скупо плаћа живот у Вечности. Зар је вратио карту за улазак у рај да би остао међу нама? Сигурно мислите да сам полудела. Или сте ипак спремни да поверујете у моје речи?

 

 

Lana Jeknic, Universität Belgrad

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.