CЛОВЕНАЧКИ РЕЖИСЕР ДРАГАН ЖИВАДИНОВ У БЕОГРАДУ
Драган Живадинов, словеначки режисер, уметник, суоснивач уметничке групе Neue Slowenische Kunst, аутор аутентичних представа у бестежинском стању, на позив проф. др Корнелије Ичин, говорио је 14. марта 2019. године пред студентима Катедре за славистику Филолошког факулета у Београду и показао један нови и другачији приступ уметности, а самим тим потврдио да она још увек постоји. У Београд је дошао у пратњи Дуње Жупанчич, словеначке уметнице и сценографа. Енергичним наступом и предавањем успео је да на сасвим природан начин обједини уметност и науку, земљу и космос, стваралаштво Казимира Маљевича, Иље Чашњика и биомеханику Всеволода Мејерхољда. Језик постаје немоћан када се од њега очекује да пренесе утисак који за собом оставља Драган Живадинов, те није случајно што је након завршетка предавања завладала тишина, која најбоље описује дубину осећања изазвану наступом овог несвакидашњег и аутентичног уметника. Сваки његов покрет, мисао, изговорена реч, доводе до једног облика катарзе, после чега остаје мук и тишина која не тражи додатно објашњење.
Током свог излагања, Драган Живадинов је студенте упознао не само са представама које је режирао, већ их и увео у живот једног режисера-космонаута, који је подједнако невероватан као и уметност коју ствара. Представа Noordung, коју је режирао у бестежинском стању, представља најближи додир са оним што је толико далеко од света који познајемо. Пуштајући сцене из представе, студенти и сви присутни, лебдели су заједно са глумцима и пловили кроз магичан свет постгравитационе уметности. Желећи да се што више приближи загонетном свету космоса, Живадинов је замислио пројекат који је надахнут космизмом Николаја Фјодорова, истраживањима Константина Циолковског, као и стваралаштвом Казимира Маљевича и на тај начин открио једну нову уметничку димензију. У пројекту је учествовала и позната инструкторка за космонауте Ирина Соколова, која је, између осталог, заједно са космонаутом Јуријем Батурином присуствовала предавању у Београду. Режисер је објаснио своју замисао да се представа игра на сваких десет година у трајању од пола века, што говори и о истрајности његове идеје и надахнућа.
Поред наведеног, на иницијативу Драгана Живадинова у селу Витање у Словенији отворен је културни центар свемирских истраживања, који је саграђен у част Хермана Поточника. Центар је направљен са циљем културализације космоса и, судећи по начину на који Живадинов говорио о његовој намени, сасвим сигурно за њега представља место на којем прави синтезу свих знања, истраживања и где пројектује своје стваралаштво. Ако се боље загледамо, овај центар изгледа као грађевина која није створена на земљи, већ је послата из свемира као веза између два света. Међутим, слушајући предавање Драгана Живадинова, постаје нам јасно да је потпуно природно да човек попут њега створи нешто ново и аутентично, као што је и он сам.
О енергији и генијалности словеначког режисера је сувишно говорити, она је приметна у његовој појави, погледу и покрету. Излагањем на Филолошком факултету, можда и сам не схватајући, померио је границе стварности свих присутних, учинио да се осете као део нечег великог, другачијег и снажног, нечег што тек треба да заживи. У тренутку када смо сви посустали у потрази за уметношћу савременог доба, открива се космос Драгана Живадинова и његово стваралаштво без граница. Колико год да његов наступ траје, чини нам се да је кратко, желели бисмо још, гладни смо и чезнемо да чујемо паметну реч, осетимо културу, доживимо уметност и винемо се у пределе невидљивог и неопипљивог. Након његовог предавања, јавља се онај осећај када пожелимо да оно што смо доживели и осетили поделимо са свима, покажемо свету појаву која нам је откривена, која је толико пријатна и јединствена и која буди нешто што нисмо ни знали да постоји. За словенчаког режисера, Београд ће увек бити посебно место-место где је први пут као шеснаестогодишњак гледао Одисеју у свемиру 2001. Међутим, Београд је постао и место где је успео да додирне умове младих студената, заустави време, покаже да стварност може бити другачија, да је уметност вечна, дело непролазно, а један живот ипак довољан да се промени свет. Драган Живадинов је својим излагањем учинио да поново вратимо веру у снагу уметности и науке, те нам не преостаје ништа друго него да осећамо дубоку захвалност.
Марија Кувекаловић, University of Belgrad