PJESMA O TOME KAKO TE NEĆU NAZVATI ILI SVI SMO MI MALO TUŽNI I MALO SAMI

 

želim te nazvati samo da ti ništa ne kažem

da onda dođeš i legneš pored mene

možeš pustiti film ili seriju

danas ne odgovaram na pitanja

danas spuštam rolete, navlačim zavjese

naređujem ti da skineš majicu

budeš toplina, budeš tekst

i baš me briga što ne znaš na kojoj strani

usana imam madež i što me se ne sjetiš

skoro nikad osim kad si previše sam

danas želim da budeš netko drugi

da budeš svi da budeš nitko

da izgovaraš rečenice o ljudima u avionima

koji lete iznad nas i smiješni su

samo me nemoj ništa pitati jer se bojim

i ne želim ti reći što osjećam noću

i ujutro prije nego ustanem iz kreveta

ne želim ti govoriti o strahu

koji me tjera na brda i deficitu suza

radije ću ti ispričati loš vic

večeras budi par ruku, budi vrući trup

budi glava koja odobrava svaku moju riječ

savršeno podupire svaki nagib mog tijela

budi ono što sanjam u 4 ujutro

bezglavi tenisač u uparenom bijelom dresu

koji me uporno doziva preko terena

da mi kaže: uskoro će početi kiša

 

Lara Mitraković, Zagreb

 

Edited by: Jasmina Vojvodić, University of Zagreb and Linda Markus, Zagreb & Zurich

 

 

 

Schreiben Sie einen Kommentar

Ihre E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert