Dilan
Kada je Dilan seo za svoj sto i uzeo aktovku, da bi iz nje izvadio izveštaj, shvatio je da ga uopšte nije poneo. »Zaboga ne opet! Da li je moguće?…« Pomislio je Dilan. »Trebalo je još pre nedelju dana da ga predam.« Kolena su mu zadrhtala i od muke je prebledeo. Nije hteo da se šef opet dere na njega. Užurbano je ustao da bi otišao kući po izveštaj, međutim u toj žurbi da izađe što pre iz biroa u kome je radio, nije video vazu na podu o koju se sapleo. On je pao a vaza se razbila i zvuk je odjeknuo u birou. Iako Dilana inače niko nikada nije primećivao, odjednom su sve kolege počele da bulje u njega i prasnule su u zlonameran smeh. Dilan se u tom trenutku toliko postideo,da je najradije hteo da ispari. Osećao je bol u vratu i počeo je da kašljuca. Dok je pokušavao da ustane, neko se toliko glasno razdrao na njega, da je ismejavanje njegovih kolega naglo prestalo. On uopšte nije shvatio, da je njegov šef stajao pred njim. »Bože dragi Dilane! Šta radiš na podu? I zašto još uvek nisam dobio tvoj izveštaj za ovaj mesec? Već nedelju dana ga čekam!« Dilan je polako i ponizno ustao i poput deteta, koje se pravda majci zbog neke gluposti, tihim glasom odgovori: »Ja… ja imam izveštaj… ali… ali…« Zatim se njegov šef, jedan mali ćelavi čovek, razdrao »Ali šta Dilane?! Gde je izveštaj?« Dilan je spustio glavu jer nije mogao da izdrži prodorni pogled svoga šefa. »Zaboravio sam ga.« Ostale kolege su zainteresovano posmatrale njegovo ponižavanje. »Da li je moguće Dilane? Ovo ne može da se nastavi ovako. Ako tebe ovo radno mesto više ne zanima, zaposlićemo nekog drugog. Idi kući. Neću više ovde da te vidim. Od danas ne radiš više za nas.« Rekao mu je šef a zatim se uz buku sopstvenih koraka vratio u svoju kancelariju, zalupivši vrata za sobom. Dilan se naježio, nije više imao posao i zbog toga se osećao beskorisno i poniženo. A bilo mu je i neprijatno, jer su sve kolege i dalje buljile u njega. Obrazi su mu goreli, a glava ga je bolela, smetali su mu i smrad kafe i znoja u birou. Onda je srce počelo brže da mu kuca, a potom je dobio napad kašlja. Njegov kašalj je bio toliko agresivan i glasan, da je zvučao poput nekog demonskog krika. Kašalj je istovremeno imao i stravično niske i užasno visoke tonove. Dilan je nakon nekoliko minuta neprestanog kašlja, ostavši bez vazduha, kleknuo na pod gušeći se. Osećao je bol u plućima. Njegove kolege sa posla, koje su ga do tog trenutka pažljivo posmatrale, bile su toliko zgrožene njegovim kašljem, da su se radije vratile svojim poslovima. Dilanov groteskni kašalj je prestao, nakon što je jedna velika količina tamnozelenog šlajma iz njegovog grla završila na stolu svog već bivšeg kolege. Osim neobične boje i konzistencije njegovog šlajma, lepljiva tamnozelena masa na stolu imala je i čudan oblik. To je i Dilan na kratko pomislio, oblik ga je na nešto podsećao, ali nije znao na šta. Pre nego što je mogao da nastavi da razmišlja o tome, čuo je približavanje koraka svoga šefa. Da bi izbegao još jedno poniženje, brzo je ustao, zgrabio aktovku i potrčao ka izlazu. Kada je izašao iz firme, zastao je na tren, podigao je svoje preširoke pantalone i krenuo kući. Pokušavajući da se smiri on je sporo hodao i posmatrao okolinu, ali je u njegovoj glavi vladala oluja misli. »Gde sada da nađem novi posao? Da li sam ozbiljno bolestan da toliko kašljem? I ako jesam, od čega bolujem? Zašto moj kašalj zvuči tako strašno? I zašto je šef morao da mi da otkaz?« Ta pitanja, za koja on nije imao odgovor su ga toliko mučila da je ubrzao korak i ne primetivši to. Vazduh je bio zagušljiv i težak. Osim svojih misli i teškog vazduha smetao mu je i smrad kanalizacije na ulici. Zatim je počeo da hoda toliko brzo, da je već skoro trčao. Dvadesetak koraka pre stanice metroa gužva i buka su ga toliko uzrujali, da je on počeo da trči. Pošto mu je grlo bilo puno šlajma, on je neprimereno glasno stenjao trčeći. Elegantno odeven, sa aktovkom u ruci, trčao je praveći velike i neujednačene korake. On je trčeći izgledao toliko bizarno, da su se uznemireni prolaznici sklanjali i pravili mu mesta na trotoaru, da ih Dilan ne bi slučajno dodirnuo. To trčanje mu je prijalo tako da nije imao vremena da razmišlja o svojim problemima i neuspesima u životu. Samo se trčeći osećao stvarno slobodno. Tada ga nisu brinuli ni posao ni plata. Što se više približavao kući, to je brže trčao. Dok je na crveno pretrčavao ulicu ispred svoje zgrade, nervozni vozači su mu trubili, ali on se na to nije obazirao, pošto se osećao toliko euforično i slobodno. Nakon što je pretrčao ulicu, pre nego što je mogao da spusti stopalo na trotoar, on se sapleo o ivičnjak. U pozadini su kola i dalje glasno trubila. Dok je Dilan padao, delovalo mu je kao da vreme sporije teče. Tren pre nego što je udario glavom o zemlju, on se naglo probudio. Disao je teško i bio je mokar od znoja. Ono što je njemu u snu delovalo kao trubljenje automobila, bio je ustvari budilnik, koji je zvonio. Još uvek pospan, Dilan je popio svoju jutarnju kafu, istuširao se i zatim se obukao. Žureći da uhvati tramvaj, samo je zgrabio aktovku sa radnog stola i izašao je iz stana. Dok je sedeo u tramvaju, prepunom mrzovoljnih ljudi, počeo je da se smeje samom sebi, zbog svog čudnog sna. Razmišljao je o svom snu, sve dok nije ušao u biro. Kada je seo za svoj sto i uzeo aktovku, da bi iz nje izvadio izveštaj, shvatio je da ga uopšte nije poneo. »Zaboga ne opet! Da li je moguće?…«
Aleksa Trifunović, University of Zurich
Edited by Nikola Milјković, University of Belgrade and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich / University of Konstanz