Опасно је читати поезију Марка Томаша – Марија Кувекаловић
Опасно је изабрати страну у миру
Глупо не примијетити осмијех
нарочито ако се нетко смије очима
М. Томаш
Ту, на избојима очајања и усхићења, покрај извора живота и смрти, настаје поезија Марка Томаша.
Стихови, прожети вечном истином и прошарани нијансама савременог живота, представљају јединствену борбу против свакодневног ништавила. Оцртавајући живот у његовом најстварнијем облику, оне чине јединствен скуп “неизговорених” речи које постојању дају суштину. Полазећи од појединачних појава, Томаш кроз своју поезију, и то из угла човека који је “слушао како се умире прије него што је постао свјестан живота”, објашњава целину. Померајући границе светова, упијајући космичку енергију као врело надахнућа, песник – “чудак који у знак просвједа једе цвијеће на главном тргу”, обликује стварност по својој мери. Читалац бива убеђен да се “неке поставке свемира руше у крило платана, љубећи њихову офуцану кору” и да „не постоји ништа савршеније од сунчаног каснорујанског дана, који бубри на градским улицама”. Управо у тим описима свакодневног живота скривена је лепота живљења, која је неретко занемарена. Његова поезија јесте јединствен приручник о уметности постојања, који, иако претпоставља да је “толико једноставно створити усамљеног човека”, ствара од усамљености простор слободе и бесконачних могућности. Читајући “Црни молитвеник” или “Тридесет девети мај” ми не само да помишљамо да је човекова мисао бесмртна, већ у том кратком тренутку верујемо да смо и ми сами такви. Томашеви каламбури попуњавају наше пукотине ума садржајем који нас одваја од овостраног света, пружајући нам сазнање о постојању неке другачије, паралелне стварности. Иако песник једној од својих песничких збирки даје назив “Варање смрти”, јасно је да његова поезија проглашава победу над истом, чинећи је ништавном и безначајном пред експлозијом различитих осећања.
Томашева поезија представља и бунт против устаљених и општеприхваћених друштвених норми, које захтевају од човека да се одрекне стваралачког нагона и утопи се у образац “савршеног” живота. Песник у несавршености бића види безмерну лепоту, сматрајући је суштином саме његове природе. Смелошћу израза он се “руга судбини коју су намијенили нашим чежњама”. Бришући све постојеће границе, Томаш у центар своје поезије ставља човекову душу, и то не било какву, већ лутајућу – ону која кружи и посматра, стрпљиво чекајући да буде пронађена. За њега је хаос једини пут до скривене унутрашње хармоније. Томашеви стихови су “ноћ у ноћи, тама у тами, нутрина у нутрини” и као такви нас воде у неоткривене дубине ума.
Тешко бисмо га могли ограничити појмом “модеран” писац, будући да је његова поезија савршен скуп несавршених речи, које, узете заједно, дају једну ширу слику стварности. Пишући о љубави, смрти, чежњи и страху, песник ствара сопствени свет у ком су све поменуте категорије међусобно повезане, што му омогућава да живот сагледа као смену различитих појава, које му уједно и дају ону праву, заборављену вредност. Марко Томаш својим песмама ствара једну палету боја у учмалој свакодневици, позивајући нас да се претворимо у “месечину изгубљену у грању”.
Стога, изузетно је “опасно” читати поезију Марка Томаша, јер она може да изазове ковитлац неповратних мисли, које нас уче да је свет саткан од “кашмирске тишине”.
Марија Кувекаловић, University of Belgrade
Edited by Kornelija Icin, University of Belgrad and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich