SUSRET PISCA I PRINCEZE HUHURAN
Obreo sam se nag na čudnovatom mestu bez sećanja kako sam tu dospeo. Koračao sam drumom lebdećih domina kroz ljubičaste oblake, koji su oblikom najviše podsećali na beskrajna prostranstva vune. Zamišljen, divio sam se prizoru, ljubeći stopalima ovu nesvakidašnju toplu kaldrmu.
Znao sam da posredi nije mogao biti san, jer je delovalo isuviše stvarno: i miomirisi vetrovog huka; i ukusi snopova svetlosti, pa čak i pesma moje omiljene boje.
Iz maštarija prenuo me je dražestan sopran. Najpre se vijorio u daljini poput lepeta leptirovih krila, da bi se konačno preda mnom pojavio u liku tamnopute devojke, koja mi je već na prvi pogled ubrzala disanje.
Kada je prestala da peva, otvorila je oči. Bile su duboke i sive. Bisernobela kosa padala joj je do gležnjeva. Osmehnula mi se. Zaustavila se tek na dva koraka od mene, uhvativši me za šaku. Mirisala je na maštu.
Progovorila je odmah, ne dopustivši mi čak ni da se čestito postidim zbog toga što smo oboje nagi na kaldrmi od domina; zbog toga što su nam prsti prepleteni.
„Našla sam te!“ kazala je zvonkim glasom.
„Tražila si me?“
Uputila mi je zbunjen pogled. „Noćas si prvi put u životu napisao priču, zar ne?“ postavila je pitanje, ali kao da je već unapred znala odgovor.
„To je bilo noćas?“ iznenađeno sam upitao.
„Znala sam da nisam pogrešila“, rekla je spokojno, pustivši mi ruku. Okrenula mi je leđa tako da sam sada piljio u njene guste pramenove kose. „Ja sam ono što vi prozaisti zovete ‘nadahnuće’, premda mi je ime, zapravo, princeza Huhuran. Dužnost mi je da se ukažem svakom pripovedaču na početku njegovog stvaralačkog putovanja. Moram da te pripremim za ono što te čeka.“ Uzdahnula je duboko. „No, ne brini. Biti pisac jedan je od najlakših zanimanja…“
Najpre mi se učinilo da sam pogrešno čuo. „Molim?“ upitao sam zabezeknuto. „Kako možeš tako nešto da kažeš?“
Podrugljivo se nasmejala. „Kroz samo jedan razgovor ja od pripovedača stvorim umetnika. Umetnička dela moja su unučad, a vi – moja deca. Treba samo da ti otvorim oči i predočim koliko je sve jednostavno.
Pisci su, zapravo, matematičari. Svako književno delo rešenje je nekog zadatka; nekog haotičnog mozaika grafema i interpunkcijskih znakova, no ipak dovoljno suvislo da mu pridamo značaj. Ređajući slova – pisci rađaju nove reči. Ređajući reči – oni kuju čitave romane. Pisanje je veoma slično kombinatorici. Nema tu ničeg uzvišenog niti plemenitog, kako mnogi misle, već samo matematike i nizanja…“ Zaćutala je na trenutak. „Ono što je po vašim merilima najvrednija ili najrđavija knjiga, pisano je na isti način: slovo po slovo. U mojim očima, doduše, svako delo podjednako je i besmisleno i genijalno.“
Najedanput sam se osetio nelagodno. Ono što je princeza Huhuran govorila nije bilo daleko od istine. Štaviše, obesmišljavalo je pisanje i književnost.
„Ako je svako delo pisano i napisano na isti način, zašto se neka dela vrednuju više od ostalih? Ako su sva dela podjednako besmislena, zašto je svetska književnost piramidalnog poretka, najbolja dela su u samom vrhu, svevremena i neprevaziđena, nikad u potpunosti protumačena, dok su ona lošija zaboravljena za kraći rok nego što je piscu bilo potrebno da ih napiše? Ne bi li onda svetska književnost trebalo da bude nekakva beskrajna, otužna ravnica, gde su sve knjige na istoj visini?“
Nasmejala se, ovoga puta ne tako podrugljivo.
„Svetska književnost, zapravo, i jeste ravnica, doduše, ne otužna, već naprotiv, veoma šarolika i raznovrsna. Samo pomisli: na kraju svih krajeva, kad čovečanstvo odumre, svaka knjiga vredeće isto. Zato književna dela nikada neće biti piramidalnog poretka. Bez čoveka, knjiga je samo ispisana hartija.“
„Ali… Zašto onda pisati?“ upitao sam, pognuvši glavu. „Ako ti je bila namera da me obeshrabriš, onda čestitam… Uspela si. Kakvo si ti to nadahnuće?“
„Ne! Nikako to nisam želela!“ Zvučala je uvređeno. „Želela sam samo da ti objasnim da prozom mogu i treba da se bave svi. U svakome čuči bar jedna dobra priča koja čeka da ustane. Svi su ljudi jednaki u očima nadahnuća. Pokazaću ti nešto što će te nagnati da se zauvek baviš književnošću.“
„Ali posle svega što si mi ispričala… Zašto bih?“
„Zato što…“ prošaputala je. Iz kose joj je poleteo veseli crni šaran, koji je namesto peraja imao bela perjata krila. Iznad usta protezala mu se surla tirkizne boje, koja mu je prekrivala veći deo glave. Ne znam zašto, ali zasmejao sam se kada je počeo da mjauče. „…sve što zamisliš i napišeš negde postoji. Mozaik koji jednom sastaviš, postaje zauvek stvaran u zemlji mašte.“
„To je Šuksar!“ Osmehnuo sam se od uha do uha. „Glavni junak moje priče!“ Pogladio sam ga po korenu surle.
„Mašta je živa.“ Nasmešila se. „Zato treba pisati i neprestano žonglirati slovima.“ Okrenula se i pogledala me u oči. „Čak i kad prestaneš da me se sećaš, znaj da ću misliti na tebe.“
„Kad prestanem da te se sećam?“
„Da“, rekla je, skrenuvši pogled ka dominama. „Kada se budeš probudio iz predumetničkog sna, kao i svi pripovedači s kojima sam dosad razgovarala i s kojima ću tek razgovarati, nećeš se sećati našeg razgovora. No, ipak znaj da će te nadahnuće uvek voditi kroz život i da te nikada neće napustiti.“
Milan Grujić, University of Belgrade