{"id":5637,"date":"2021-04-29T18:55:29","date_gmt":"2021-04-29T16:55:29","guid":{"rendered":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/?p=5637"},"modified":"2022-07-26T21:51:01","modified_gmt":"2022-07-26T19:51:01","slug":"kompleksnost-poetickog-i-lingvistickog-u-poeziji-wislawe-szymborske-ana-sekulic","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/2021\/04\/29\/kompleksnost-poetickog-i-lingvistickog-u-poeziji-wislawe-szymborske-ana-sekulic\/","title":{"rendered":"Kompleksnost poeti\u010dkog i lingvisti\u010dkog u poeziji Wis\u0142awe Szymborske \u2013 Ana Sekuli\u0107"},"content":{"rendered":"

[vc_row][vc_column][vc_column_text]\u00a0<\/strong><\/p>\n

Kompleksnost poeti\u010dkog i lingvisti\u010dkog u poeziji Wis\u0142awe Szymborske\u00a0<\/strong><\/span><\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Radost pisanja.<\/em>
\nMogu\u0107nost \u00a0trajanja.<\/em>
\nOsvetni\u010dka ruka smrtnika.1<\/strong><\/a><\/sup><\/span><\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Na prvi pogled posve jednostavni, a u su\u0161tini duboko zbunjuju\u0107i, gotovo dvosmisleni stihovi bez kona\u010dnog odgovora. Kakva je to osveta? Mo\u017eda osveta za smrtnost? Opet, kome upu\u0107ena? Da li mo\u017eda Bogu?\u00a0 Osveta smrti, vremenu, prolaznosti? Da li je to uop\u0161te va\u017eno\u00a0 kada nam ostaje veli\u010dina ne\u010dijeg stvarala\u0161tva? Veli\u010dina Wis\u0142awe Szymborske, koja se u pravom smislu izdigla iznad vremena i prolaznosti,\u00a0 te nam tako predo\u010dila jednu novu mogu\u0107nost trajanja.<\/p>\n

Poznata poljska pesnikinja, esejista, kriti\u010darka, prevodilac, feljtonista i dobitnica Nobelove nagrade za knji\u017eevnost 1996. godine Wis\u0142awa Szymborska ro\u0111ena je 2. jula 1923. godine u mestu Bninj nedaleko od grada Poznanja. Osnovnu \u0161kolu zavr\u0161ila je u Krakovu gde je polo\u017eila i maturu. Od 1943. godine radi kao slu\u017ebenica na \u017eelezni\u010dkoj stanici kako bi izbegla deportaciju na prinudni rad u Nema\u010dku. Tada po\u010dinje i da ilustruje prve knjige, pi\u0161e kratke pri\u010de, re\u0111e stihove. Knji\u017eevnost je bila za nju veoma va\u017ena; uvek je ne\u0161to \u010ditala \u2013 prema njenom mi\u0161ljenju \u010dak i najgora knjiga mo\u017ee da navede \u010ditaoca na razmi\u0161ljanje. Studirala je sociologiju i polonistiku na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, ali studije nije uspela da zavr\u0161i zbog finansijskih pote\u0161ko\u0107a. Od 1945. godine aktivno u\u010destvuje u knji\u017eevnom \u017eivotu grada Krakova, gde upoznaje i poljskog nobelovca Czes\u0142awa Mi\u0142osza koji \u0107e imati veliki uticaj na nju i njen dalji rad. Bila je tako\u0111e i deo redakcije poznatog nedeljnika \u017bycie Literackie<\/em>, da bi 1945. godine debitovala pesmom Tra\u017eim re\u010di<\/em> u novinama Dziennik Polski<\/em>.<\/p>\n

Prve stihove objavljuje 1952, da bi iste godine bila primljena u Sindikat poljskih pisaca, a tako\u0111e se u\u010dlanila u Poljsku ujedinjenu radni\u010dku partiju. Celokupni anga\u017eman u komunisti\u010dkoj partiji do\u017eivljava kao sramni deo svoje pro\u0161losti, te\u00a0 nerado uop\u0161te govori o tome. Za taj period se vezuju neke ideolo\u0161ke pesme, koje tematizuju\u0107i Lenjina, radni\u010dku klasu, te socijalisti\u010dki progres i danas kod pojedinaca izazivaju gnu\u0161anje.<\/p>\n

Bila je vatreni pristalica integracije Poljske sa Evropom, a od 1957. godine odr\u017eava kontakte sa poljskom intelektualnom i kulturnom emigracijom u Parizu. 1988. postala je jedan od osniva\u010da Dru\u0161tva poljskih pisaca koje i danas ima ogranke u svim ve\u0107im poljskim gradovima. Wis\u0142awa Szymborska je preminula 1. februara 2012. godine u Krakovu.<\/p>\n

Kao \u0161to je prethodno spomenuto, njeni knji\u017eevni po\u010deci vezuju se za period Drugog svetskog rata, kada se u tre\u0107m broju Borbe <\/em>(dodatak u novinama Dziennik Polski<\/em>) pojavljuje \u00a0prva pesma Tra\u017eim re\u010di2<\/strong><\/a><\/sup><\/span>.<\/em> Me\u0111utim, 1949. godine njen prvi tom poezije pod jednostavnim nazivom Stihovi <\/em>biva odbijen za \u0161tampu, jer navodno ne ispunjava zahteve socijalisti\u010dke ideologije. <\/em>Prvu pesni\u010dku zbirku pod nazivom Zbog toga \u017eivimo3<\/strong><\/a> \u00a0<\/sup><\/span><\/em>kona\u010dno uspeva da objavi 1952. godine. \u010cini se da joj tu zbirku javnost posebno ne\u0107e oprostiti, budu\u0107i da je, osim op\u0161tih pohvala socijalisti\u010dkom re\u017eimu i partiji, posebno upe\u010datljivo veli\u010danje Lenjina, koga \u0107e u jednom stihu predstaviti kao Adama novog \u010dove\u010danstva.4<\/strong><\/a> <\/sup><\/span><\/em>1954. godine usledila je i zbirka u sli\u010dnom maniru Pitanja koja postavljamo sebi5<\/strong><\/a><\/sup><\/span>, <\/em>a reakcija kritike je isto tako nemilosrdna.<\/p>\n

Kona\u010dno, njen pravi knji\u017eevni uspeh predstavlja zbirka Dozivanje Jetija6<\/strong><\/a> <\/sup><\/span><\/em>iz 1957. godine. Posle nje usledi\u0107e i mnoge druge, me\u0111u kojima se svakako izdvajaju So, Za svaki slu\u010daj, Ljudi na mostu, Kraj i po\u010detak, Trenutak.7<\/strong><\/a> <\/sup><\/span><\/em>Stvarala\u0161tvo Wis\u0142awe Szymborske je vi\u0161estruko nagra\u0111ivano i cenjeno. Kulminaciju u tom smislu svakako predstavlja Nobelova nagrada koju je dobila 1996. godine u \u010dast<\/em> poezije kao odgovora na \u017eivot, na\u010din \u017eivota (…). Pesme Wis\u0142awe Szymborske su savr\u0161enstvo re\u010di, visoko ugla\u0111ene slike, mentalni allegro ma non troppo, <\/strong>kako se naziva jedna od njenih pesama. Istovremeno, ta neka tama kojoj one ne podle\u017eu neposredno, kao da se o\u010dituje u njima, poput kretanja krvi ispod ko\u017ee.8<\/strong><\/a><\/sup><\/span><\/em><\/p>\n

Vrednost i zna\u010daj poezije Szymborske prepoznali su njeni savremenici, kako u samoj Poljskoj tako i izvan granica. Za Czes\u0142awa Mi\u0142osza, Szymborska je prvenstveno pesnikinja svesti. To zna\u010di da nam se ona obra\u0107a, gotovo \u017eivi sa nama, kao jedan od nas, a opet ipak zadr\u017eava svoja privatna pitanja za sebe, distanciraju\u0107i se tako od nas, dok se istovremeno poziva na ono \u0161to svako zna iz sopstvenog \u017eivota. Pesme Wis\u0142awe Szymborske kao da su proizi\u0161le iz na\u0161eg \u017eongliranja op\u0161tepoznatim, pa nas neretko iznena\u0111uju paradoksom prikazuju\u0107i na\u0161 ljudski svet tragikomi\u010dnim.<\/em><\/p>\n

Dalje, filolog i pesnik Jerzy Kwiatkowski Wis\u0142awu Szymborsku vidi kao jedan od najva\u017enijih fenomena u savremenoj poljskoj poeziji. Neobi\u010dna jednostavnost i komunikativnost. Posezanje za pri\u010dom i anegdotom. Pisanje li\u0161eno bilo kakve pretencioznosti, a istovremeno izrazito intelektualno ambciozna poezija; jedan poetski svet sa specifi\u0142nim na\u010dinom postojanja.<\/em><\/p>\n

Kona\u010dno, kao zavr\u0161nu referencu u tom maniru, neophodno je nadovezati i re\u010di va\u017enog jugoslovenskog prevodioca sa poljskog jezika i knji\u017eevnog kriti\u010dara Petra Vuji\u010di\u0107a, \u010dime se i na ovim prostorima odaje po\u010dast delu i li\u010dnosti Szymborske.<\/p>\n

Najzna\u010dajnija \u017eena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Pi\u0161e zadivljuju\u0107e malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, \u010dak rasipni\u0161tvo, jer u klici pojedinih pesama (kako pi\u0161e kriti\u010dar Jerzy Kwiatkowski)<\/em> \u2014 ima materijala dovoljno za \u010ditavu pesni\u010dku zbirku.<\/em> (Petar Vuji\u010di\u0107, Savremena poljska poezija<\/em>)<\/p>\n

Ovakvo odre\u0111enje stvarala\u0161tva Wis\u0142awe Szymborske mo\u017ee delovati preterano, \u0161tavi\u0161e preuveli\u010dano, budu\u0107i da je njen pesni\u010dki opus izuzetno mali \u2013 konkretno, ne\u0161to vi\u0161e od dvesta pesama. Me\u0111utim, upravo se u tome i ogleda specifi\u010dnost njenog stila i jedna nesvakida\u0161nja poetizacija svakodnevnog. Ona o \u010doveku i njegovom svetu govori sa\u017eeto i jednostavno, dok se njen pogled izra\u017eava u pedantnom posmatranju detalja u svemu \u0161to je okru\u017euje. Na taj na\u010din se predo\u010dava maksimum ne samo sadr\u017eaja u nekom formalnom smislu, ve\u0107 i metafizike i nekih novih dimenzija i relacija, a sve to kroz minimalan broj re\u010di. Dakle, to je jedan poku\u0161aj sveobuhvatnog opisivanja kompleksnosti \u010dovekove situacije, najpre u egzistencijalnoj perspektivi, koja se ogleda u svojevrsnoj potrazi i preispitivanju smisla \u017eivota, zatim kognitivnoj, kao upoznavanje pojedinca sa granicama i mogu\u0107nostima, potom, tu je eti\u010dka ravan diskretno predo\u010dena u moralnim porukama pojedinih pesama, zatim tu je suo\u010davanje pojedinca sa pravilima istorije i dru\u0161tvenog poretka, te na kraju i samo iskustvo smrti. Ovakva raznovrsnost u izboru motiva donosi jednu izrazito intelektualnu dimenziju pro\u017eetu dubokom refleksivno\u0161\u0107u, ali i ironjom, humorom, anegdotama, te razli\u010ditim verbalnim igrama. \u010cini se da upravo kroz takvu jednu preciznost u izrazu, te potpunu udaljenost od velikih istorijskih doga\u0111aja, \u010ditalac pronalazi i iznova do\u017eivljava punu lepotu i sadr\u017eajnost svega onog \u0161to \u010dini njega samog kao deo ukupnog postojanja. Tim putem novootkrivanja i divljenja lepoti \u017eivota preko specifi\u010dnog umetni\u010dkog preoblikovanja te iste svakodnevice vodi jedan nadasve trezven i potpuno svestan um. S tim u vezi, valja i dublje razmotriti i predo\u010diti \u010ditav niz pitanja, problema, promi\u0161ljanja, ali i brojnih \u2013izama <\/em>koji su sadr\u017eani u njenom poetskom stvarala\u0161tvu.<\/p>\n

Najpre, to je op\u0161ta problematika mogu\u0107nosti, ta\u010dnije nemogu\u0107nosti komunikacije sa drugima, problem postojanja \u010doveka kao pojedinca i kao vrste, te njegov odnos prema drugim oblicima \u017eivih bi\u0107a, a s tim u vezi i njegova istorija, sva u nekakvim uzaludnim ponavljanjima, slu\u010dajnostima i povr\u0161nostima uzrokovanim na\u0161im sveop\u0161tim ukorenjivanjem u objektivno vreme i prostor. Takva filozofska razmi\u0161ljanja o \u010doveku i njegovom polo\u017eaju i ulozi u univerzumu Szymborsku odvode u svojevrsni egzistencijalizam, kao izraz preispitivanja i uru\u0161avanja materijalisti\u010dkog ustrojstva sveta, dok se istovremeno upu\u0107uje jedan poziv za spa\u0161avanje sveukupnih humanisti\u010dkih vrednosti. U tom procesu \u010dovek nije prepu\u0161ten sam sebi, ve\u0107 se spoznajom otvaraju nove mogu\u0107nosti delanja i poimanja.<\/p>\n

Naime, svet sitnica koji ga okru\u017euje sada postaje njegov svet. Obi\u010dni, naizgled neprimetni predmeti postaju junaci poezije sa jedne strane, dok se, sa druge strane, uzvi\u0161eni i op\u0161tepoznati toposi spu\u0161taju i o\u010dove\u010duju, gotovo do neprepoznatljivog. Takvim postupcima se, uz izraziti ton ironizacije i humora, otvara mogu\u0107nost distanciranja ne samo od autoriteta, ve\u0107 i od juna\u0161tva, zavi\u010daja i istorije. Ono \u0161to takvim \u010dinom ostaje je isklju\u010divo ose\u0107aj jedinstva sa prirodom, \u017eivim bi\u0107ima i umetno\u0161\u0107u uop\u0161te. Na taj na\u010din je jedino mogu\u0107e prona\u0107i i razumeti sebe, svoje probleme i strepnje, te jedinu i apsolutnu istinu o savremenom svetu koji neminovno ugro\u017eava individualnost pojedinca. On onemogu\u0107ava ostvarenje snova i \u017eelja, smisleni tok istorije, te u takvom ustrojstvu ostavlja jedan sumorni prazni prostor koji se neprestano \u0161iri i ume da pritiska \u010doveka. Takve praznine podsti\u010du ma\u0161tu i na neki na\u010din postavljaju pitanja o samoj su\u0161tini \u017eivota, te kretanja i nizanja doga\u0111aja unutar njega \u2013 za\u0161to uop\u0161te u tom smeru, za\u0161to na taj na\u010din, za\u0161to sada, a ne nekada ranije ili kasnije \u2013 samo su neke od stavki koje umeju da zaintrigiraju \u010dovekov um. \u010cini se da upravo iz takvih pojava gotovo prirodno proizilaze omiljeni pesni\u010dki postupci Wis\u0142awe Szymborske \u2013 upotreba paradoksa, ironije, a tako\u0111e i samoironije. Ona se nikada ne izruguje, ne uni\u017eava; ironizacija je prosto deo stava same autorke i ti\u010de se njenog li\u010dnog poimanja \u017eivota, te ose\u0107aja da je \u010dovekov polo\u017eaj u univerzumu dvosmislen. S tim u vezi stoji i rafinisani intelektualizam i jedan emocionalni asketizam; retko se u njenoj poeziji sre\u0107u sna\u017eni izlivi emocija, burna reagovanja i te\u0161ke, sna\u017ene re\u010di, ve\u0107 radije koristi suptilne metafore, te jedan postupak tzv. zapanjenosti kako bi iznenadila \u010ditaoce predo\u010davaju\u0107i tako naizgled obi\u010dne i banalne pojave, kao posve neobi\u010dne i prepune novih zna\u010denja i dimenzija u sagledavanju. U tom smislu prisutna je i specifi\u010dna, gotovo prepoznatljiva upotreba jezika i njegovih mogu\u0107nosti \u2013 dvosmislenost, igre re\u010di, svakodnevni govor, neo\u010dekivani obrti u iskazivanju poente, ali i reference na brojne druge \u017eanrove kao \u0161to su parabole, anegdote, reporta\u017ee i filozofski tekstovi.<\/p>\n

Istovremeno, ona na neki na\u010din stupa u izvesni dijalog sa \u010ditaocem, a tako\u0111e sa knji\u017eevnim konvencijama, istorijom i tradicijom ukazuju\u0107i pritom na va\u017ene probleme, ali ne nude\u0107i nikakvo gotovo re\u0161enje. Mogu\u0107e da je taj postupak ono \u0161to pomalo intrigira kriti\u010dare, budu\u0107i da njena poezija problematizuje osnovne postavke ljudskog postojanja, poput ljubavi, smrti, tuge, radosti, ali i pojave rata i sukoba, te oni u tome vide izvesne crte egzistencijalizma. No, Szymborska \u00a0odbija svaku definitivnu klasifikaciju i odre\u0111enje svoje poezije.<\/p>\n

Dalje, u tom poku\u0161aju tra\u017eenja i razumevanja odnosa izme\u0111u pojedinca i zajednice, op\u0161teg i posebnog, te izvesni strah od brojanja i statistike, a tako\u0111e i odbrana individualnosti u tom istom svetu velikih brojki aludiraju u izvesnom smislu na nadrealizam. Istovremeno, fascinacija nestvarnim, ali verovatnim, zatim poseganje za konvencijom snova i oniri\u010dnim, ponekad i snovi\u0111enim je u izvesnom smislu okre\u0107u poetici nadrealizma. Tako\u0111e, \u010ditalac \u010desto biva uvu\u010den u jedan nedefinisani prostor i vreme zaustavljeno u jednom malom, banalnom trenutku koji zaokuplja njegovu pa\u017enju, dok se suptilno o\u010dituje averzija prema istoriji, faktografiji i ljudskim dostignu\u0107ima. Oni kao takvi, eventualno mogu da budu simboli; upravo oni \u010dinioci koji \u0107e privremeno zarobiti \u010doveka i privoleti ga da krene u potragu za univerzalnim sadr\u017eajem te svakodnevne i nepotpune banalnosti. Ovakve tendencije nesumnjivo donose jedan suptilni nadrealisti\u010dki prizvuk u poetskom stvarala\u0161tvu Wis\u0142awe Szymborske.<\/p>\n

Kona\u010dno, neophodno je spomenuti i jednu blago kriti\u010dku, nadasve didakti\u010dku crtu sa kojom se \u010ditalac sre\u0107e u njenoj poeziji. Naime, u pitanju je svojevrsna refleksija nad ljudskom spoznajom i istinom. Szymborska sugeri\u0161e izvesnu distancu od sveta oko sebe, ali i samog pojedinca \u00a0prema sebi, budu\u0107i da sve mo\u017ee na kraju da se ispostavi kao relativno. S tim u vezi, njeni stihovi predstavljaju svojevrsno upozorenje od manipulacije ne samo istorije, ve\u0107 i obi\u010dnog \u010doveka, ali i izvesni protest protiv nezainteresovanosti i ravnodu\u0161nosti u me\u0111uljudskim odnosima.<\/p>\n

Sveprisutnost prethodno navedenih pojmova, te gotovo \u010ditava kompleksnost poetike Wis\u0142awe Szymborske sadr\u017eana je u jednoj od njenih najpoznatijih i gotovo li\u010dnih pesama Ma\u010dka u praznom stanu9<\/strong><\/a><\/sup><\/span>. <\/em>Ona se nalazi u zbirci Kraj i po\u010detak, <\/em>koja je objavljena 1993. godine.<\/p>\n

Naizgled sasvim obi\u010dan naslov mo\u017ee sugerisati jednu svakodnevnu, \u010dak i banalnu situaciju, me\u0111utim, pesnikinja i ovde ne prestaje da iznena\u0111uje ne samo novim pogledima, ve\u0107 i neo\u010dekivanim tonom. Nema tu mesta za sna\u017ene emocije, tugu koja razdire i prizvuk kona\u010dnog opra\u0161tanja. Naprotiv, diskretna, dirljva i nadasve nekonvencionalna pesma o smrti predo\u010dena kroz o\u010di jednog posve obi\u010dnog bi\u0107a. No, to svakako ne umanjuje dimenziju do\u017eivljaja, \u0161tavi\u0161e, \u010dini da ga \u010ditalac jo\u0161 dublje pro\u017eivi. Prazan stan, neko je nestao, oti\u0161ao, nekoga nema, nedostaje. Ko je to? Ne znamo, mada vi\u0161e nije ni va\u017eno. Ono \u0161to je zna\u010dajno je da je taj neko imao ma\u010dku, a da je sada ona ostala sama. Dodu\u0161e, ne u potpunosti bez nadzora, budu\u0107i da se na stepeni\u0161tu \u010duju koraci, a ostala je i riba na tanjiru, ali vi\u0161e ni\u0161ta nije isto. O pona\u0161anju ma\u010dke saznajemo o\u010dito od neke bliske, mada nepoznate osobe. Ili je to mo\u017eda sama ma\u010dka koja poku\u0161ava da razume \u0161ta se desilo i nada se povratku gospodara? Upravo je to ono \u0161to iznena\u0111uje, budu\u0107i da tema sama po sebi nije nova. Umesto o\u010dekivanog se\u0107anja na pokojnika ili pak nekakvih razmi\u0161ljanja o neizbe\u017enosti smrti, smrt voljene osobe, prijatelja, staratelja se predo\u010dava kroz vizuru ma\u010dke koja, iako po prirodi samotnjak, sada o\u010digledno pati. Stan je prazan, jer o\u010dito nekoga bliskog nema; u tom smislu ni\u0161ta se nije promenilo, a opet za jedan mali univerzum vi\u0161e ni\u0161ta ne mo\u017ee da bude isto:<\/p>\n

Kao da je sve ostalo nedirnuto,<\/em>
\npa ipak izmenilo se.<\/em>
\nKao da ni\u0161ta nije pomereno,<\/em>
\npa ipak ispreme\u0161talo se.<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em>Pitanje koje se ve\u0107 od samog naslova name\u0107e, te gotovo intrigitra \u010ditaoca je zapitanost za\u0161to ba\u0161 ma\u010dka. Naime, za ma\u010dku va\u017ei neko op\u0161te mi\u0161ljenje da je usamljenik, nezahvalnik, \u0161tavi\u0161e, egoista. Sti\u010de se jedan utisak oholosti, te udaljenosti i nezainteresovanosti za svet koji je okru\u017euje. Naime, ma\u010dka nikada, \u010dak ni u trenucima posebne euforije, ne dopu\u0161ta bujne i nekontrolisane emocije. Ona je nepoverljiva, pojavljuje se tiho i neo\u010dekivano. Isto tako se odlu\u010duje da ode kada se na nekom mestu ne ose\u0107a sigurno. Ne vezuje se za ljude, ve\u0107 za mesta. U pesmi nailazimo na tipi\u010dno ma\u010dje pona\u0161anje: ona tr\u010di po policama, zavla\u010di pod tepih, trlja o name\u0161taj, radoznalno zaviruje u orman. Ose\u0107a nekakav nemir i te\u017einu, da gotovo ne mo\u017ee da na\u0111e sebi mesto u tom opustelom domu. Zbog novonastale situacije ona je o\u017ealo\u0161\u0107ena, uvre\u0111ena, ali se \u010dini da nema kome da iska\u017ee svoje nezadovoljstvo, \u010dime se dodatno intenzivira atmosfera ostavljenosti i teskobe. \u010cini se da se svojevrsna, pomalo komi\u010dna kulminacija do\u017eivljava u poslednjoj strofi, kada se nezadovoljstvo i negodovanje ma\u010dke vizualizuje na izrazito upe\u010datljiv na\u010din. U pitanju je svojevrsni kontrast, prakti\u010dno neo\u010dekivani obrt u odnosu na ranije stihove i jedna zanimljiva metafora ma\u010dke koja hoda na uvre\u0111enim<\/em> \u0161apama. Kada se vlasnik vrati, ona ga ne\u0107e pozdraviti na uobi\u010dajen na\u010din, naprotiv, ma\u010dka \u0107e pokazati da ne mo\u017ee tako sa njom<\/em>. Pokaza\u0107e da ume da se duri. <\/em><\/p>\n

Pokaza\u0107e mu ve\u0107<\/em>
\nda se tako s ma\u010dkom ne mo\u017ee.<\/strong><\/em>
\nI\u0107i \u0107e mu u susret<\/em>
\nkao da to \u010dini preko volje,<\/em>
\npolagano,<\/em>
\nna veoma uvre\u0111enim \u0161apama.<\/em><\/strong>
\nI bez velike radosti, za po\u010detak.<\/em><\/p>\n

Upravo ovakvim postupkom se, gotovo u suprotnosti sa nekakvim uobi\u010dajenim i prepoznatljivim iskazivanjem tuge i nemo\u0107i, na jedan suptilan na\u010din predo\u010dava sva ona teskoba i izgubljenost usled odlaska voljenog bi\u0107a.<\/p>\n

Me\u0111utim, ko je ta voljena osoba koja je preminula? \u010cinjenica je da se neverovatno malo zna o pokojniku \u2013 bio je temeljan, volelo je red, sve se u njegovom \u017eivotu odvijalo po nekakvom ustaljenom ritmu. No, ono \u0161to je najva\u017enije, on je bio centar jednog malog ma\u010djeg univerzuma. S tim u vezi, o\u010dituje se jedan novi i neobi\u010dni na\u010din izra\u017eavanja \u010de\u017enje za umrlom osobom. Umesto da se \u010ditaocu predo\u010di tu\u017ena atmosfera, te iznesu neke osobine i kvaliteti i z \u017eivota pokojnika, ovde se prosto posmatra pona\u0161anje ma\u010dke koja ne mo\u017ee da razume \u0161ta je prouzrokovalo takvu ogromnu promenu u \u017eivotu i \u010dini se da ne veruje ba\u0161 u postojanje smrti kao vida kona\u010dnosti i nepovratnosti. Ma\u010dka je uverena da \u0107e se uskoro okon\u010dati odsustvo staratelja, prosto jer je on uvek bio tu i tamo. <\/em><\/p>\n

No, na\u017ealost, ure\u0111eni ma\u010dji svet zatvoren u jedan prostor izme\u0111u \u010detiri zida iznenada se ru\u0161i, te iako \u017eivotinja ne razume \u0161ta se dogodilo, njeno nemirno pona\u0161anje savr\u0161eno odra\u017eava tragediju celokupne situacije izazvanu smr\u0107u prijatelja. Svojevrsna ma\u010dju anksioznost<\/em> koju je Szymborska tako upe\u010datljivo opisala predstavlja izvesno polazi\u0161te za razmi\u0161ljanje o neizbe\u017enosti smrti, koja se uvek \u010dini da dolazi u pogre\u0161no vreme, dok je praznina koju ostavlja za sobom uvek nezamislivo velika.<\/p>\n

U svom prepoznatljivom maniru, Szymborska kroz jedan novi tip nekonvencionalne elegije prevazilazi ustaljene granice u knji\u017eevnosti, ali ne prevazilazi ono \u0161to mo\u017ee biti dato svakome ko ne prihvata granicu ljudskog razuma kao kona\u010dnu granicu vi\u0111enja i do\u017eivljavanja sveta. Promena pretpostavljenog narativa i perspektive posmatranja u potpunosti transformi\u0161e zna\u010denje predstavljenog doga\u0111aja. Ma\u010dka, naime, najverovatnije ne poznaje ljudsko iskustvo smrti, ne razume ga, ali zasigurno ose\u0107a tvrdoglavo odsustvo <\/em>onog ko je ranije bio i bio. <\/em>Ova smrt se ne \u017eivi ljudski, prestaje da bude ne\u0161to o\u010digledno i svima poznato, ve\u0107 predo\u010dava jednu sasvim novu dimenziju. Po\u010dinje svojevrsni metafizi\u010dki haos \u010diji se smisao i opravdanje te\u0161ko nalaze.<\/p>\n

Paradoksalno, upravo takva jedna metafizi\u010dka problematika predo\u010dena svakodnevnim, prizemnim jezi\u010dkim izrazom donosi brojne te\u0161ko\u0107e prilikom prevo\u0111enja poezije, te svojevrsne adaptacije stihova Wis\u0142awe Szymborske. Autorka dovode\u0107i u pitanje jedno o\u010digledno gledi\u0161te i primoravaju\u0107i ma\u0161tu \u010ditaoca na neki novi ose\u0107aj sveta, istovremeno neminovno pomera i preispituje granice jezika uop\u0161te. Konkretno, u takvoj analizi najvi\u0161e dolaze do izra\u017eaja strukture razli\u010ditih jezi\u010dkih sistema, te njihovi elementi i me\u0111usobno funkcionisanje. U konkretnom slu\u010daju, iako poti\u010du iz iste jezi\u010dke grupe \u2013 slovenskih jezika, o\u010dituju se evidentne razlike u tvorbi pesni\u010dkog teksta u poljskom jeziku kao izvornom, zatim i u prevodima na slovena\u010dki i srpski jezik. No, \u010dini se da je slovena\u010dki jezik kao lingvisti\u010dki bli\u017ei ipak verodostojnije predo\u010dio \u010ditavu ne samo kompleksnost, ve\u0107 i neobi\u010dnu dimenziju stvarala\u0161tva Wis\u0142awe Szymborske.<\/p>\n

Upravo na prevodima pesme Ma\u010dka u praznom stanu <\/em>Biserke Raj\u010di\u0107 i Jane Unuk poku\u0161a\u0107u da uporednom analizom predstavim mogu\u0107e probleme i razlike, te da uka\u017eem na neka bolja ili manje uspe\u0161na re\u0161enja. Na\u017ealost, ono \u0161to sam prvo uo\u010dila udubljuju\u0107i se u prevod na srpski jezik je jedno nepoznavanje ili nepotpuno razumevanje poetike Szymborske i tog njenog toliko karakteristi\u010dnog do\u017eivljaja sveta. Ne osporavaju\u0107i tehni\u010dko ume\u0107e Biserke Raj\u010di\u0107 kao izuzetno plodnog prevodioca, \u010dini mi se da joj izmi\u010de sama su\u0161tina pesme, predo\u010dena ne samo kroz atmosferu jedne op\u0161te napu\u0161tenosti i teskobe, ve\u0107 i kroz odabir samog junaka, a sa njim u vezi i perspektive do\u017eivljaja.<\/p>\n

Ovaj momenat se posebno vidi u razli\u010ditim prevodima prvih stihova koji su od izuzetne va\u017enosti za poentu pesme. Iako na prvi pogled izuzetno sli\u010dni, oni ipak nose druga\u010diju te\u017einu, a samim tim i sugeri\u0161u potpuno druga\u010diji narativ i ton pesme. U tom smislu vernost originalu je va\u017ena radi razumevanja glavnog junaka i njegove percepcije novonastale situacije. Ma\u010dka je uvre\u0111ena, ostavljena, ona krivi druge za ono \u0161to se desilo. Ma\u010dka se ne ostavlja. Ona ne dopu\u0161ta da se tako ophode prema njoj.<\/p>\n

\/Da umre\u0161 \u2013<\/em> tega ne naredi\u0161 ma\u010dku.\/ <\/em><\/p>\n

Taj ohol, nadmen, ali i kriti\u010dan i upozoravaju\u0107i ton napu\u0161tene \u017eivotinje se potpuno pro\u017eivljava u slovena\u010dkom prevodu, gde se vidi jedno potpuno ovladavanje glavnim junakom i tokom same pesme. Sa druge strane, srpski prevod se \u010dini kao jedna slobodna interpretacija, odnosno izuzetno lo\u0161 i nadasve proma\u0161en poku\u0161aj banalne poetizacije.<\/p>\n

\/Ma\u010dka ne bi da umre.\/<\/em><\/p>\n

\u010cini se da je navedeni stih Biserki Raj\u010di\u0107 poslu\u017eio samo kao polazi\u0161te za dalji tok pesme, dok se poenta u potpunosti izgubila. Pozicija ma\u010dke, ne samo kao junaka, ve\u0107 gotovo simbol, u ovoj varijanti je banalizovana, uni\u017eena i potpuno proizvoljno do\u017eivljena. Prevodilac je mogu\u0107e nesvesno potpuno prevideo ono ma\u010dje pona\u0161anje i psihu koji u pesmi ne samo da su klju\u010dni za razumevanje, ve\u0107 i tvore jednog izuzetno specifi\u010dnog aktera.[\/vc_column_text][vc_column_text]U daljoj analizi smatram da je neophodno osvrnuti se i na lingvisti\u010dki apekat svakog prevoda, odnosno na\u010din tvorbe stihova na morfolo\u0161kom nivou, budu\u0107i da su i tom aspektu jasno uo\u010dljive razlike. Neke od njih, drasti\u010dno uti\u010du na ton i atmosferu pesme, te mi se \u010dini da ponekad nisu ba\u0161 najbolje re\u0161enje. Konkretno, \u010dini se da je u prevodu na srpski jezik iznova prisutna nekakva poetizacija u smislu nepotrebnog ulep\u0161avanja i ubla\u017eavanja jezi\u010dkih izraza, te poku\u0161aj nekakvog otklona od prizemnog i svakodnevnog jezi\u010dkog izra\u017eavanja. No, to mo\u017eda ne bi predstavljalo problem, da se na taj na\u010din u potpunosti ne menja specifi\u010dan poetski izraz Wis\u0142awe Szymborske. Jednostavnost, preciznost u izrazu, a opet suptilna metaforizacija i efekat za\u010du\u0111enosti ovde gotovo da nisu prisutni. Ve\u0107 prvi stih, koji je prethodno spominjan, a i u ovom kontekstu izgleda najproblemati\u010dniji, gubi na efektivnosti i snazi, a momenat oneobi\u010davanja, koji je u originalu realizovan kroz promenu perspektive, definitivno je izostavljen. S tim u vezi, i dalji stihovi deluju izuzetno monotono, bez ikakve emotivne obojenosti, te pre nalikuju na nekakvu ne ba\u0161 najbolje ispri\u010danu anegdotu iz svakodnevnog \u017eivota. Kona\u010dno, uporediv\u0161i dva prevoda sa originalom, \u010dini se da je u srpskom prevodu posredi svojevrsno ubla\u017eavanje izraza, \u010dime se \u010ditalac gotovo distancira od same pesme, postaju\u0107i tako puki posmatra\u010d, umesto sapatnik ili makar neko ko je tu da ubla\u017ei prisutnu teskobu. Umek\u0161avanje, odnosno nepotrebno sa\u017eimanje izraza se uo\u010dava u drugoj strofi. Jednostavan stih \/<\/em> tudi ni ista, ki je polagala prej.\/, <\/em>iako ne\u0161to du\u017ei, nosi u sebi mnogo konkretniju emociju od pukog \/<\/em> opet nije ona stara.\/, <\/em>koji se sre\u0107e u srpskom prevodu. Kona\u010dno, u kontekstu navedene redukcije, neophodno je spomenuti jo\u0161 i upotrebu druga\u010dijih glagolskih oblika, na primer konstrukcija da + glagol u prezentu, <\/em>koju nalazimo u srpskom prevodu, dok slovena\u010dki u nastojanju da se pribli\u017ei poljskom kratkom infinitivu, upotrebljava prosto glagol bez predloga. \u00a0\/ Spi in \u010daka.\/. <\/em>Smatram da takva praksa kao bli\u017ea izvornom obliku manje naru\u0161ava izvorni ritam pesme, odnosno celokupni do\u017eivljaj, nego primer iz srpskog prevoda u ovakvom obliku: \/<\/em> Da se spava, da se \u010deka.\/.<\/em>[\/vc_column_text][vc_row_inner][vc_column_inner width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Kot w pustym mieszkaniu<\/em><\/p>\n

Umrze\u0107 \u2013 tego nie robi si\u0119 kotu.<\/strong>
\nBo co ma pocz\u0105\u0107 kot
\nw pustym mieszkaniu.
\nWdrapywa\u0107 si\u0119 na \u015bciany.
\nOciera\u0107 mi\u0119dzy meblami.
\nNic niby tu nie zmienione,
\na jednak pozamieniane.
\nNiby nie przesuni\u0119te,
\na jednak porozsuwane.
\nI wieczorami lampa ju\u017c nie \u015bwieci.<\/p>\n

S\u0142ycha\u0107 kroki na schodach,
\nale to nie te.
\nR\u0119ka, co k\u0142adzie ryb\u0119 na talerzyk,
\ntak\u017ce nie ta, co k\u0142ad\u0142a<\/strong>.
\nCo\u015b tu si\u0119 nie zaczyna
\nw swojej zwyk\u0142ej porze.
\nCo\u015b si\u0119 tu nie odbywa
\njak powinno.
\nKto\u015b tutaj by\u0142 i by\u0142,
\na potem nagle znikn\u0105\u0142
\ni uporczywie go nie ma.
\nDo wszystkich szaf si\u0119 zajrza\u0142o.
\nPrzez p\u00f3\u0142ki przebieg\u0142o.
\nWcisn\u0119\u0142o si\u0119 pod dywan i sprawdzi\u0142o.
\nNawet z\u0142ama\u0142o zakaz
\ni rozrzuci\u0142o papiery.<\/p>\n

Co wi\u0119cej jest do zrobienia.
\nSpa\u0107 i czeka\u0107.<\/strong>
\nNiech no on tylko wr\u00f3ci,
\nniech no si\u0119 poka\u017ce.
\nJu\u017c on si\u0119 dowie,
\n\u017ce tak z kotem nie mo\u017cna.
\nB\u0119dzie si\u0119 sz\u0142o w jego stron\u0119
\njakby si\u0119 wcale nie chcia\u0142o,
\npomalutku,
\nna bardzo obra\u017conych \u0142apach.
\nI \u017cadnych skok\u00f3w pisk\u00f3w na pocz\u0105tek.<\/p>\n

 <\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column_inner][vc_column_inner width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Ma\u010dka u praznom stanu<\/em><\/p>\n

Ma\u010dka ne bi da umre.
\n<\/strong>Jer \u0161ta da radi ma\u010dka
\nu praznom stanu.
\nDa se penje na zidove.
\nDa se \u010de\u0161e o name\u0161taj.
\nKao da je sve ostalo nedirnuto,
\npa ipak izmenilo se.
\nKao da ni\u0161ta nije pomereno,
\npa ipak ispreme\u0161talo se.
\nI uve\u010de lampa vi\u0161e ne gori.<\/p>\n

\u010cuju se koraci na stepeni\u0161tu,
\nali nisu to ti.
\nRuka koja stavlja ribu u \u010diniju
\nopet nije ona stara.
\n<\/strong>Ne\u0161to ovde vi\u0161e ne po\u010dinje
\nu svoje uobi\u010dajeno vreme.
\nNe\u0161to se ovde ne odvija
\nkako treba.
\nNeko je ovde bio i bio,
\na zatim odjednom i\u0161\u010dezao
\ni uporno ga nema.
\nPregledala je sve ormane.Optr\u010dala sve police.
\nZavukla se pod tepih i pregledala.
\n\u010cak je prekr\u0161ila zabranu
\ni razbacala papire.<\/p>\n

\u0160ta ima vi\u0161e da se radi.
\nDa se spava, da se \u010deka.<\/strong> Samo neka se vrati,
\nsamo neka se pojavi.
\nPokaza\u0107e mu ve\u0107
\nda se tako s ma\u010dkom ne mo\u017ee.
\nI\u0107i \u0107e mu u susret
\nkao da to \u010dini preko volje,
\npolagano,
\nna veoma uvre\u0111enim \u0161apama.
\nI bez velike radosti, za po\u010detak.<\/p>\n

 <\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column_inner][vc_column_inner width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Ma\u010dek v praznem stanovanju<\/em><\/p>\n

Da umre\u0161 \u2013 tega ne naredi\u0161 ma\u010dku.<\/strong>
\nKaj pa naj po\u010dne ma\u010dek
\nv praznem stanovanju.
\nNaj pleza po stenah.
\nSe mota med pohi\u0161tvom.
\nKot da ni tu ni\u010d spremenjeno,
\npa vendar vse zamenjano.
\nKot da ni ni\u010d premaknjeno,
\npa vendar je razmaknjeno.
\nIn ob ve\u010derih lu\u010d ne gori ve\u010d.<\/p>\n

Sli\u0161ijo se koraki na stopnicah,
\na to niso isti.
\nRoka, ki polaga ribo na kro\u017eni\u010dek,
\ntudi ni ista, ki je polagala prej.<\/strong><\/p>\n

Nekaj se tu ne za\u010denja
\nob obi\u010dajnem \u010dasu.
\nNekaj se tu ne dogaja,
\nkot bi se moralo.
\nNekdo je tukaj zmeraj bil,
\npotem pa je nenadoma izginil
\nin ga ni in ni.<\/p>\n

Vse omare so pregledane.
\nVse police pretaknjene.
\nZlezel je pod preprogo in se prepri\u010dal.
\nCelo prekr\u0161il je prepoved
\nin razmetal papirje.<\/p>\n

Le kaj \u0161e lahko stori.
\nSpi in \u010daka.<\/strong><\/p>\n

Naj se kar vrne,
\nnaj se kar prika\u017ee.
\nBo \u017ee zvedel,
\nda se z ma\u010dkom tako ne sme.
\n\u0160el mu bo naproti,
\nkot da mu sploh ni do tega,
\nprav po\u010dasi,
\nna zelo u\u017ealjenih ta\u010dkah.
\nIn nobenih skokov in mijavkov za za\u010detek.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column_inner][\/vc_row_inner][vc_column_text]Problemati\u010dnost sa\u017eimanja, te sli\u010dne primere nekad neophodnog, a ponekad potpuno proma\u0161enog postupka uo\u010davamo i u drugim pesmama Wis\u0142awe Szymborske. U daljoj analizi bih se osvrnula na pesmu Kraj i po\u010detak <\/em>iz istoimene zbirke u kojoj se uo\u010davaju sli\u010dne tendencije.<\/p>\n

Najpre, sama forma pesme je posve upe\u010datljiva, budu\u0107i da ne samo kroz stihove, ve\u0107 i kroz sam naslov ostvaruje jedna impozantna cikli\u010dnost u tematskom i strukturnom smislu. Kraj rata se povezuje sa po\u010detkom mira, me\u0111utim, odmah bi se moglo dodati da je kraj mira po\u010detak rata, te tako stvoriti jedan zatvoreni krug simboli\u010dno upisan u istoriju celokupnog \u010dove\u010danstva. U prve \u010detiri strofe dominira narativ neko mora, <\/em>u smislu \u0161ta treba u\u010diniti nakon zavr\u0161etka rata; pospremiti, vratiti stvari na svoje mesto. Sve te aktivnosti su u svrhu uklanjanja posledica rata, ure\u0111ivanje normalnog \u017eivota u tom novouspostavljenom miru. Naredni stihovi odra\u017eavaju polagani, ali sigurni protok vremena, \u017eivot se polako vra\u0107a u normalu, pa se \u010dini i da ljudi postepeno zaboravljuju \u0161ta se ranije desilo. Me\u0111utim, poput nekog usuda oni \u00a0ne \u017eele da se se\u0107aju, a mla\u0111e generacije su sve ravnodu\u0161nije prema krvavoj pro\u0161losti. Pesnikinja zaklju\u010duje da ljudi prosto ne \u017eele da se se\u0107aju, te nakon zavr\u0161etka rata i bolnih se\u0107anja na patnju, neminovno sledi vreme zaborava, pa ravnodu\u0161nosti i nezainteresovanosti za pri\u010de o borbi i juna\u010dkim podvizima. To je jedan izuzetno opasan sindrom \u2013 sve kamere ve\u0107 su oti\u0161le na druga rati\u0161ta. <\/em>Dakle, takva jedna dosada i ravnodu\u0161nost mogu \u010doveka podsta\u0107i da tra\u017ei nove podvige, odnosno gurnuti ga u novi pakao rata, \u010dime se uspostavalja ta sumorna cikli\u010dnost istorije i doga\u0111aja uop\u0161te.<\/p>\n

Nakon ovako predo\u010denog kratkog sadr\u017eaja i najva\u017enijih pesni\u010dkih slika, neophodno je uporediti dva prevoda, te na taj na\u010din ste\u0107i jasniji i potpuniji uvid u misao Szymborske. Jednostavnim uvidom u pesme uo\u010davaju se sli\u010dni postupci kao u prethodnom primeru. Najpre se \u010ditalac susre\u0107e sa sa\u017eimanjem, gde je u slovena\u010dkom prevodu zadr\u017ean infinitiv, \/ Po\u00a0 vsaki\u00a0 vojni\u00a0 mora\u00a0 kdo pospraviti. \/,<\/em> umesto alternative da+glagol<\/em>, \/ Posle svakog rata neko mora da pospremi.\/<\/em> \u00a0\u010dime je o\u010duvana ne samo ritmi\u010dnost ve\u0107 i preciznost i snaga izraza. S tim u vezi uo\u010dava se iznova razlika izme\u0111u dva jezi\u010dka sistema, koji iako poti\u010du iz iste grupe jezika, morfolo\u0161ki i nisu toliko bliski. Ovaj momenat prisutan je najpre u semanti\u010dkom smislu, kao srodnost ili potpuna istovetnost u zna\u010denju pojedinih re\u010di, preko mo\u017eda jo\u0161 va\u017enije \u010dinjenice \u2013 upotrebi interpunkcije, konktetno zareza. Naizgled banalna i nebitna konstatacija o kori\u0161\u0107enju zareza kao svojevrsne pauze, ona je od izuzetnog zna\u010daja ako se uzme u obzir \u010dinjenica da se ovakvom interpunkcijom ne samo u govoru, ve\u0107 i u \u010ditanju, odnosno pisanju, isti\u010du pojedini delovi upravo kroz odvajanje od ostalih. Sa druge strane, izostavljanje i neupotreba istih sugeri\u0161e jedan miran, gotovo narativni ton svakodnevnog, \u0161to svakako nije u skladu sa poetikom Wis\u0142awe Szymborske. Jedan od najupe\u010datljivijih\u00a0 primera je upravo pretposlednja strofa, gde je vernost originalu gotovo uslovljena samim jezi\u010dkim sistemom. Slovena\u010dki prevod je u pravom smislu verodostojan, \/ Tisti,\u00a0 ki\u00a0 so\u00a0 vedeli,\u00a0 za\u00a0 kaj\u00a0 je\u00a0 tukaj\u00a0 \u0161lo,\u00a0 se\u00a0 morajo\u00a0 umakniti\u00a0 tistim,\u00a0 ki\u00a0 vejo\u00a0 malo.\/<\/em>, dok srpski nije ba\u0161 najbolje re\u0161enje: \/ Oni \u0161to su znali o \u010demu se ovde radilo, moraju ustupiti mesto onima \u0161to znaju malo.\/.<\/em>[\/vc_column_text][vc_row_inner][vc_column_inner width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Koniec i pocz\u0105tek<\/em><\/p>\n

Po ka\u017cdej wojnie<\/strong>
\nkto\u015b musi<\/strong> posprz\u0105ta\u0107<\/strong>.
\nJaki taki porz\u0105dek
\nsam si\u0119 przecie\u017c nie zrobi.<\/p>\n

Kto\u015b musi zepchn\u0105\u0107 gruzy
\nna pobocza dr\u00f3g,
\n\u017ceby mog\u0142y przejecha\u0107
\nwozy pe\u0142ne trup\u00f3w.<\/p>\n

Kto\u015b musi grz\u0119zn\u0105\u0107
\nw szlamie i popiele,
\nspr\u0119\u017cynach kanap,
\ndrzazgach szk\u0142a
\ni krwawych szmatach.<\/p>\n

Kto\u015b musi przywlec belk\u0119
\ndo podparcia \u015bciany,
\nkto\u015b oszkli\u0107 okno
\ni osadzi\u0107 drzwi na zawiasach.<\/p>\n

Fotogeniczne to nie jest
\ni wymaga lat.
\nWszystkie kamery wyjecha\u0142y ju\u017c na inn\u0105 wojn\u0119.<\/p>\n

Mosty trzeba z powrotem
\ni dworce na nowo.
\nW strz\u0119pach b\u0119d\u0105 r\u0119kawy
\nod zakasywania.<\/p>\n

Kto\u015b z miot\u0142\u0105 w r\u0119kach
\nwspomina jeszcze jak by\u0142o.
\nKto\u015b s\u0142ucha
\nprzytakuj\u0105c nie urwan\u0105 g\u0142ow\u0105
\nAle ju\u017c w ich pobli\u017cu
\nzaczn\u0105 kr\u0119ci\u0107 si\u0119 tacy,
\nkt\u00f3rych to b\u0119dzie nudzi\u0107.<\/p>\n

Kto\u015b czasem jeszcze
\nWykopie spod krzaka
\nprze\u017carte rdz\u0105 argumenty
\ni poprzenosi je na stos odpadk\u00f3w.<\/p>\n

Ci, co wiedzieli<\/strong>
\no co tutaj sz\u0142o,
\nmusz\u0105 ust\u0105pi\u0107 miejsca tym,
\nco wiedz\u0105 ma\u0142o.
\n<\/strong>I mniej ni\u017c ma\u0142o.
\nI wreszcie tyle co nic.<\/p>\n

W trawie, kt\u00f3ra poros\u0142a
\nprzyczyny i skutki,
\nmusi kto\u015b sobie le\u017ce\u0107
\nz k\u0142osem w z\u0119bach
\ni gapi\u0107 si\u0119 na chmury.<\/p>\n

 <\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column_inner][vc_column_inner width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Kraj i po\u010detak<\/em><\/p>\n

Posle svakog rata<\/strong>
\nneko mora<\/strong> da pospremi.<\/strong>
\nKakav takav red
\nne\u0107e se uspostaviti sam.<\/p>\n

Neko mora odgurnuti ru\u0161evinena ivice puta,
\nda bi mogla pro\u0107i
\nvozila puna le\u0161eva.<\/p>\n

Neko mora utonuti
\nu \u017eabokre\u010dinu i pepeo,
\nfedere kanabea,
\nkrhotine stakla
\ni krvave krpe.<\/p>\n

Neko mora dovu\u0107i gredu
\nza podupiranje zida,
\nneko zastakliti prozor
\ni postaviti vrata na \u0161arke.<\/p>\n

To nije fotogeni\u010dno
\ni zahteva godine i godine.
\nSve kamere ve\u0107 su oti\u0161le
\nna druga rati\u0161ta.<\/p>\n

Mostove i stanice
\ntreba obnoviti.
\nRukavi \u0107e biti u dronjcima
\nOd zasukivanja.<\/p>\n

Neko s metlom u ruci
\njo\u0161 se se\u0107a kako je bilo.
\nNeko slu\u0161a
\nklimaju\u0107i neotkinutom glavom.
\nAli u njihovoj blizini ve\u0107 \u0107e
\npo\u010deti da se vrzmaju neki
\nkojima \u0107e to biti dosadno.<\/p>\n

Neko \u0107e jo\u0161 vremenom
\nispod \u017ebuna iskopati
\nargumente nagri\u017eene r\u0111om
\ni preneti na gomilu otpadaka.<\/p>\n

Oni \u0161to su znali<\/strong>
\no \u010demu se ovde radilo,
\nmoraju ustupiti mesto onima<\/strong>
\n\u0161to znaju malo.<\/strong>
\nI manje od malo.
\nOdnosno, isto \u0161to i ni\u0161ta.<\/p>\n

U travi, koja je nadrasla
\nuzroke i posledice,
\nneko mora le\u017eati
\ns klasom u zubima
\ni zevati u oblake.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column_inner][vc_column_inner width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Konec in za\u010detek<\/em><\/p>\n

Po\u00a0 vsaki\u00a0 vojni\u00a0 mora\u00a0 <\/strong>
\nkdo pospraviti<\/strong>.
\nTudi\u00a0 zasilen\u00a0 red\u00a0 se\u00a0 sam\u00a0 ne\u00a0 naredi.<\/p>\n

Nekdo\u00a0 mora\u00a0 odriniti\u00a0 ru\u0161evine\u00a0 na\u00a0 robove\u00a0 cest,
\nda\u00a0 bi\u00a0 mogli\u00a0 peljati\u00a0 skozi\u00a0 vozovi,\u00a0 polni\u00a0 trupel.<\/p>\n

Nekdo\u00a0 se\u00a0 mora\u00a0 pogrezniti\u00a0 v blato\u00a0 in pepel,
\nv posteljne\u00a0 vzmeti,
\nv steklene\u00a0 drobce
\nin v krvave\u00a0 cunje.<\/p>\n

Nekdo\u00a0 mora\u00a0 privle\u010di\u00a0 tram\u00a0 za\u00a0 oporo steni,
\nzastekliti\u00a0 okno
\nin\u00a0 nasaditi\u00a0 vrata\u00a0 na\u00a0 te\u010daje.<\/p>\n

Fotogeni\u010dno\u00a0 to\u00a0 ni
\nin\u00a0 leta\u00a0 so za to\u00a0 potrebna.\u00a0 <\/strong>
\nVse\u00a0 kamere\u00a0 so\u00a0 se\u00a0 med \u00a0tem\u00a0 \u017ee\u00a0 odpeljale\u00a0 na\u00a0 drugo vojno.<\/p>\n

Mostove je\u00a0 treba\u00a0 popraviti\u00a0 in\u00a0 na\u00a0 novo\u00a0 zgraditi\u00a0 postaje.\u00a0 Raztrgani\u00a0 bodo\u00a0 rokavi\u00a0 od\u00a0 zavihovanja.<\/p>\n

Nekdo\u00a0 z\u00a0 metlo\u00a0 v\u00a0 rokah
\nse\u00a0 \u0161e\u00a0 spominja,\u00a0 kako\u00a0 je\u00a0 bilo.
\nNekdo\u00a0 poslu\u0161a\u00a0 in\u00a0 kima\u00a0 z neodtrgano\u00a0 glavo.
\nV\u00a0 njuni\u00a0 bli\u017eini\u00a0 pa\u00a0 se\u00a0 \u017ee\u00a0 vrtijo\u00a0 taki,\u00a0 ki\u00a0 jih\u00a0 bo\u00a0 to\u00a0 dolgo\u010dasilo.<\/p>\n

Nekdo\u00a0 \u0161e\u00a0 v\u010dasih\u00a0 izkoplje\u00a0 izpod\u00a0 grma\u00a0 od\u00a0 rje\u00a0 raz\u017erte\u00a0 dokaze\u00a0 in jih\u00a0 odnese\u00a0 na\u00a0 kup\u00a0 odpadkov.
\nTisti,\u00a0 ki\u00a0 so\u00a0 vedeli<\/strong>,\u00a0 za\u00a0 kaj\u00a0 je\u00a0 tukaj\u00a0 \u0161lo,
\nse\u00a0 morajo\u00a0 umakniti\u00a0 tistim,\u00a0 ki\u00a0 vejo\u00a0 malo.\u00a0 <\/strong>
\n\u0160e\u00a0 manj\u00a0 kot\u00a0 malo.\u00a0 Nazadnje\u00a0 toliko\u00a0 kot\u00a0 ni\u010d.<\/p>\n

V\u00a0 travi,\u00a0 ki je\u00a0 prerasla\u00a0 vzroke\u00a0 in\u00a0 posledice,
\nmora\u00a0 nekdo\u00a0 lenobno\u00a0 le\u017eati\u00a0 s\u00a0 klasom\u00a0 med\u00a0 zobmi
\nin\u00a0 topo\u00a0 strmeti\u00a0 v oblake.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column_inner][\/vc_row_inner][vc_column_text]Kona\u010dno, korak dalje u analizi i upore\u0111ivanju prevoda Biserke Raj\u010di\u0107 i Jane Unuk svakako predstavlja pesma pod intrigantnim nazivom Crni luk,10<\/strong><\/a> <\/sup><\/span><\/em>a svakako jo\u0161 neobi\u010dnijim po\u010detkom:<\/p>\n

Drugo je crni luk.<\/em><\/p>\n

On nema utrobu.<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em>Ovi stihovi, kao zanimljiva teorija, su svojevrsna referenca na narednu tvrdnju koja se ne pojavljuje u pesmi, ve\u0107 postoji kao jedan tihi glas u \u010ditavoj polemici. Dalje se daju argumenti koji predo\u010davaju da je upravo \u010dovek jedan od glavnih elemenata te polemike; naime, celokupna pesma je jedno originalno poetsko \u2013 filozofsko stanovi\u0161te kojim se upore\u0111uju crni luk i \u010dovek. Mi smo svi ljudi i razlikujemo se od luka. Crni<\/em> luk je druga\u010diji. <\/em>Da li bi to mogla da bude nova teorija superiornosti crnog luka u odnosu na \u010doveka? Iz ovako smerne ideje, te ironi\u010dnog pogleda na \u010dovekov svet name\u0107e se o\u010digledno pitanje: \u0161ta je uop\u0161te crni luk? On je prosto crni luk. U njemu nema ni\u0161ta drugo, a opet ima sva\u0161ta ne\u0161to. Nema utrobe, unutra\u0161njosti; <\/em>luk je luk, odnosno, on sam, do samoga kraja \u2013 do stepena lukastosti, do bola, <\/em>\u0161to je upravo i su\u0161tina tog neologizma lukastost. <\/em>Crni luk jednostavno postoji i ni\u010dim nas ne mo\u017ee iznenaditi; on je prosto lukast prema spolja i lukast do sr\u017ei. <\/em>Dakle, on u tom smislu nema unutra\u0161njost, ve\u0107 se sastoji iz sli\u010dnih delova. Skidamo gornji sloj, zatim slede\u0107i, pa jo\u0161 jedan… i \u0161ta se vidi tom prilikom? Stalno ista stvar; zato deluje da se upravo luk ne stidi svog izgleda; mogao bi da pogleda u sebe, a da se ne upla\u0161i. <\/em>On je uvek luk, dodu\u0161e sve manji, ali su\u0161tina ipak ostaje.<\/p>\n

Pesnikinja ve\u0161to koristi ovu osobinu povr\u0107a, te je izdi\u017ee na jedan potpuno novi nivo kada crni luk postaje idealna tvorevina. U toj savr\u0161enosti nema nikakvih tajni, ona je uvek ista u svim svojim slojevima. Istovremeno, ona se ne pla\u0161i same sebe, jer je ista i spolja i iznutra, poznaje svoju strukturu i ni\u0161ta je ne mo\u017ee iznenaditi. Nasuprot njoj, \u010dovek je potpuno druga\u010diji; ispod ko\u017ee nalazi se ne\u0161to zastra\u0161uju\u0107e, strano i divlje \u2013 salo, nervi, vene. \u0160to se vi\u0161e upu\u0161ta u sebe, to se vi\u0161e pla\u0161i. Upravo ta sfera je \u010doveku duboko nepoznata, \u0161tavi\u0161e misteriozna, nasilna, paklena. <\/em>Sa druge strane, luk je li\u0161en svih tih negativnih aspekata. Budu\u0107i da su svi slojevi isti, kod njega nema one sfere intimnosti koja je karakteristi\u010dna za \u010doveka, on je mnogo puta nag. <\/em>Ovakve hvalospeve luka kao svojevrsnog bi\u0107a harmonije, li\u0161enog svake kontradikcije, Szymborska dalje povezuje sa muzikom, konkretno fugom i horom. Dakle luk je u svakom smislu savr\u0161en sam po sebi, sam se oreolima vlastite slave radi obavija.<\/em><\/p>\n

Kona\u010dno, kada se sve tako posmatra, kakav je uop\u0161te luk u odnosu na \u010doveka? \u0160ta je bolje: ljudska nasilna <\/em>anatomija ili \u00a0besprekorno savr\u0161ena anatomija luka? Iako cela pesma upravo slavi luk kao bolji, poslednja dva stiha u jednom neo\u010dekivanom obrtu donose ipak utehu. Uskra\u0107en nam je taj idiotizam savr\u0161enstva, <\/em>jedna banalnost postojanja.<\/p>\n

Dakle, \u010dovek se kod Wis\u0142awe Szymborske pojavljuje kao stvorenje puno nesavr\u0161enosti i misterije, ali zato veoma zanimljivo i zaista vredno ovakvog jednog razmi\u0161ljanja. Me\u0111utim, za\u0161to kao ljudi nismo savr\u0161eni? Mogu\u0107e da je odgovor upravo \u010dinjenica da imamo komplikovanu prirodu. Nosimo i \u010dinimo jednu sveop\u0161tu Misteriju postojanja. No, \u010dini se da ipak neki ideal u nama spre\u010dava da pakao bude prisutan u na\u0161oj unutra\u0161njosti. Opet, pitamo se, mo\u017eda ipak da postanemo poput luka? Odgovor je ne; mi njega mo\u017eemo nazvati idiotizmom savr\u0161enstva,<\/em> on nas ne. On nas ne poznaje niti \u0107e ikada mo\u0107i da nas poima. Preostaje nam samo da\u00a0 jedemo to savr\u0161enstvo i pla\u010demo. Mo\u017eda upravo zbog tog savr\u0161enstva koje nam nije dato da ga imamo, odnosno da budemo.<\/p>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row][vc_column width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Cebula<\/em><\/p>\n

\u00a0<\/em><\/p>\n

Co in\u00adne\u00adgo ce\u00adbu\u00adla<\/strong>.
\nOna nie ma wn\u0119trz\u00adno\u00ad\u015bci.
\nJest sob\u0105<\/strong> na wskro\u015b ce\u00adbu\u00adl\u0105,
\ndo stop\u00adnia ce\u00adbu\u00adlicz\u00adno\u00ad\u015bci<\/strong>.
\nCe\u00adbu\u00adla\u00adsta<\/strong> na ze\u00adwn\u0105trz,
\nce\u00adbu\u00adlo\u00adwa<\/strong> do rdze\u00adnia,
\nmo\u00adg\u0142a\u00adby wej\u00adrze\u0107 w sie\u00adbie
\nce\u00adbu\u00adla bez prze\u00adra\u00ad\u017ce\u00adnia.<\/p>\n

W nas ob\u00adczy\u00adzna i dzi\u00adko\u015b\u0107
\nle\u00add\u00adwie sk\u00f3\u00adr\u0105 przy\u00adkry\u00adta,
\nin\u00adfer\u00adno w nas in\u00adter\u00adny,
\nana\u00adto\u00admia gwa\u0142\u00adtow\u00adna,
\na w ce\u00adbu\u00adli ce\u00adbu\u00adla,
\nnie po\u00adkr\u0119t\u00adne je\u00adli\u00adta.
\nOna wie\u00adle\u00adkro\u0107 naga,
\ndo g\u0142\u0119\u00adbi itym\u00adpo\u00addob\u00adna.<\/strong><\/p>\n

Byt nie\u00adsprzecz\u00adny ce\u00adbu\u00adla,
\nuda\u00adny ce\u00adbu\u00adla twor.
\nW jed\u00adnej po pro\u00adstu dru\u00adga,
\nw wi\u0119k\u00adszej mniej\u00adsza za\u00adwar\u00adta,
\na w na\u00adst\u0119p\u00adnej ko\u00adlej\u00adna,
\nczy\u00adli trze\u00adcia i czwar\u00adta.
\nDo\u00ad\u015brod\u00adko\u00adwa fuga.
\nEcho z\u0142o\u00ad\u017co\u00adne w ch\u00f3r.<\/p>\n

Ce\u00adbu\u00adla, to ja ro\u00adzu\u00admiem:
\nnaj\u00adna\u00addob\u00adniej\u00adszy brzuch \u015bwia\u00adta.
\nSam sie au\u00adre\u00adola\u00admi
\nna w\u0142a\u00adsn\u0105 chwa\u00ad\u0142\u0119 opla\u00adta.
\nW nas \u2013 t\u0142usz\u00adcze, ner\u00adwy, \u017cy\u0142y,
\n\u015blu\u00adzy i se\u00adkret\u00adno\u00ad\u015bci.
\nI jest nam od\u00adm\u00f3\u00adwio\u00adny
\nidio\u00adtyzm do\u00adsko\u00adna\u00ad\u0142o\u00ad\u015bci.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column][vc_column width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
Crni luk<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Drugo je crni luk<\/strong>.
\nOn nema utrobu.
\nSkroz je crni luk,
\ndo stepena lukastosti<\/strong>.
\nLukast<\/strong> je prema spolja,
\nlukast<\/strong> do korena,
\nluk bi mogao u\u0107i u sebe
\nbez u\u017easavanja.<\/p>\n

U nama su stranost i divljina
\njedva ko\u017eom pokrivene,
\nu nama je pakao unutra\u0161nji,
\nanatomija preka,
\na u luku je luk,
\nne vezana creva.
\nOn je mnogo puta nag,
\ndo sr\u017ei itomesli\u010dno.<\/p>\n

Crni luk je neantinomi\u010dno bi\u0107e,
\ncrni luk je uspela tvorevina.
\nU jednom je jednostavno drugi,
\nmanji je sadr\u017ean u ve\u0107em,
\na u slede\u0107em je slede\u0107i,
\nili tre\u0107i i \u010detvrti.
\nCentrifugalna fuga.
\nOdjek uklopljen u hor.<\/p>\n

Crni luk, to razumem:
\nnajlep\u0161i trbuh sveta.
\nSam se oreolima
\nvlastite slave radi obavija.
\nU nama \u2013 salo, nervi, vene,
\nsluz i sekret.
\nPlus uskra\u0107en nam je
\nidiotizam savr\u0161enstva.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column][vc_column width=»1\/3″][vc_column_text]<\/p>\n\n\n\n
\u010cebula<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n

Vse kaj drugega je \u010debula<\/strong>.
\n\u010cebula nima notranjosti.
\nJe skozinskoz \u010debula
\ndo stopnje \u010debulnosti<\/strong>.
\n\u010cebulasta<\/strong> na zunaj,
\n\u010debulasta<\/strong> do sr\u017ei,
\nbi se lahko zazrla vase,
\nne da se zgrozi.<\/p>\n

V nas sta tujstvo in divjost
\nkomajda z ko\u017eo zakrita,
\nv nas je interni inferno,
\nanatomija silovita,
\nv \u010debuli pa je \u010debula,
\nne pa \u010dreva zavita.
\n\u010cebula je ve\u010dkrat naga,
\ndo jedra inkarje\u0161etega.<\/p>\n

Neprotislovna bit je \u010debula,
\n\u010debula je posre\u010den stvor.
\nV eni preprosto druga,
\nv ve\u010dji je manj\u0161a ujeta,
\nv naslednjo pa \u0161e eneta,
\nto je tretja, \u010detrta vpeta.
\nSredote\u017ena fuga.
\nOdmev, sestavljen v zbor.<\/p>\n

\u010cebula, to zlahka razumem:
\nnajzalj\u0161i trebuh na svetu.
\nSam sebi se v lastno slavo
\ndi\u010di v svetni\u0161kem obstretu.
\nV nas so \u2013 salo, \u017eivci, \u017eile,
\nizlo\u010dki in sluzi.
\nIn ni nam dan
\nidiotizem popolnosti.<\/td>\n<\/tr>\n<\/tbody>\n<\/table>\n

[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]Nakon ovako prezentovanog, posve neobi\u010dnog sadr\u017eaja i ideje, u daljoj analizi preostaje jo\u0161 jedino predo\u010davanje lingvisti\u010dkih aspekata u svakom od prevoda. S tim u vezi, ova pesma verovatno predstavlja svojevrsnu kulminaciju, budu\u0107i da u potpunosti dolaze do izra\u017eaja razlike u konkretnom vokabularu poljskog, zatim njemu definitivno srodnijem slovena\u010dkom, te na kraju srpskom jeziku. Naizgled banalna, svakodnevna pojava, a u ovom slu\u010daju drasti\u010dan problem ne samo za prevodioca i sam proces prevo\u0111enja, ve\u0107 i za \u010ditao\u010dev vlastiti do\u017eivljaj, predstavlja upravo naziv povr\u0107a, \u0161to je ovde od su\u0161tinskog zna\u010daja. Odatle \u0107e proizi\u0107i i cela jedna problematika mogu\u0107nosti prevo\u0111enja, odnosno neprevodivosti pojedinih pojava.<\/p>\n

Naime, sr\u017e problema se krije u \u010dinjenici da je za srpski jezik karakteristi\u010dan svojevrsni opisni naziv povr\u0107a, koji se sastoji od dve re\u010di. Konkretno, luk, a u ovom slu\u010daju uz njega stoji i pridev koji determini\u0161e boju, a odatle i odre\u0111enu formu. Ukoliko bismo naveli samo imenicu luk, to definitivno ne bi bilo dovoljno jasno za odre\u0111enje date pojave. Iz toga se ni\u017eu dalji problemi, budu\u0107i da se Wis\u0142awa Szymborska na neki na\u010din igra jezikom, te proizvoljno tvori re\u010di, odnosno neologizme. Takav postupak, \u0161to se i vidi u srpskoj verziji pesme, za prevodioca o\u010dito predstavlja problem, te on u poku\u0161aju da odr\u017ei ritam pesme i taj specifi\u010dni jezi\u010dki izraz, prakti\u010dno proizvoljno barata pojmovima, ponegde navode\u0107i re\u010d luk, a ponekad koriste\u0107i ceo naziv povr\u0107a. Na\u017ealost, ovakvo nesre\u0107no i nepotpuno re\u0161enje je u ovom slu\u010daju i jedino mogu\u0107e. Sa druge strane, slovena\u010dki jezik, poput poljskog, koristi samo jednu re\u010d \u2013 \u010debula, odnosno, cebula u originalu, \u010dime se jo\u0161 jednom o\u010dituje izrazita lingvisti\u010dka srodnost dva jezika. Jedna re\u010d je sasvim dovoljna i ne zavisi od bilo kakvog konteksta, da li opisivanja ili nekog prethodnog spominjanja.<\/p>\n

Ovaj momenat je u konkretnom slu\u010daju izuzetna prednost, budu\u0107i da pesnikinja od te, takve jedne re\u010di slobodno tvori prilog kojim opisuje jedno specifi\u010dno stanje, svojevrsnu \u010debulastost, <\/em>kako stoji u slovena\u010dkom prevodu. Nasuprot tome, lukastost<\/em> u srpskom deluje nepotpuno, nejasno i gotovo komi\u010dno. Kona\u010dno, ono \u0161to je iz nepoznatih razloga promaklo slovena\u010dkom prevodiocu kao izvesni nastavak cele pri\u010de je \u010dinjenica da Szymborska u ovom slu\u010daju na dva na\u010dina tvori navedene neologizme:<\/p>\n

\u00a0<\/em>Ce\u00adbu\u00adla\u00adsta<\/strong><\/u><\/em>\u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0<\/em>na\u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0 \u00a0ze\u00adwn\u0105trz,
\nce\u00adbu\u00adlo\u00adwa<\/strong><\/u> do rdze\u00adnia<\/em><\/p>\n

Prvi na\u010din predstavlja jedan op\u0161tiji postupak u tvorbi re\u010di, dodu\u0161e, pomalo arhai\u010dan, dok se drugi vezuje za poreklo, odnosno ima svojevrsnu posesivnu ulogu u poljskom jeziku. On se u savremenom jeziku naj\u010de\u0161\u0107e sre\u0107e u razli\u010ditim formama prezimena, odnosno, razli\u010ditih oblika koji zavise od pola i socijalnog statusa osobe nosioca. Me\u0111utim, suprotno nekim op\u0161tim o\u010dekivanjima, pesnikinja ovde sasvim ravnopravno koristi oba na\u010dina, konkretno, daje im potpuno istu ulogu, ali u svom jednom specifi\u010dnom maniru oneobi\u010davanja ne samo jezika, ve\u0107 i pojmova uop\u0161te.<\/p>\n

Sve navedeno je u slu\u017ebi predo\u010davanja i poku\u0161aja da se razume \u010dovekova zapletenost u istoriju, te jedan prividni, gotovo uobi\u010dajeni \u017eivot koji se u sopstvenom paradoksu ispostavlja kao najve\u0107a misterija.<\/p>\n

No, \u010dini se da su Wis\u0142awu Szymborsku upravo te neobi\u010dnosti najvi\u0161e intrigirale. Ona ih je duboko pro\u017eivljavala ne samo u svetu pojmova, ve\u0107 i u svetu jezika, \u010dije nebrojene mogu\u0107nosti otvaraju beskona\u010dnu dimenziju svakodnevnog. Takav jedan svet \u010dovek u svojoj su\u0161tini duboko pro\u017eivljava, ali ponekad nije sposoban da ga artikuli\u0161e kroz jezik. Upravo je to ono \u0161to se o\u010dituje u njenoj poeziji: op\u0161ti paradoks \u010doveka i njegovog postojanja s jedne strane, te paradoks poezije i uop\u0161te re\u010di sa druge. U tom nekom me\u0111uprostoru neo\u010dekivano su se obreli i sami jezici sa svim svojim specifi\u010dnostima i problematikom u poku\u0161aju da o\u010ditaju jedan neobi\u010dan pesni\u010dki kod i konstrui\u0161u ga u svom sistemu. Me\u0111utim, uprkos izvesnim lingvisti\u010dkim srodnostima izme\u0111u poljskog kao originala, te srpskog i slovena\u010dkog jezika u prevodu, \u010ditalac ipak ostaje uskra\u0107en za jedan potpuni do\u017eivljaj poezije Wis\u0142awe Szymborske. \u010cini se da su posebno u srpskom prevodu neo\u010dekivano pojedine stvari ostale nedore\u010dene upravo zbog nemogu\u0107nosti da uop\u0161te budu izre\u010dene. Nasuprot tome, slovena\u010dki jezik je ovim putem jo\u0161 jednom potvrdio svoju srodnost i izuzetnu bliskost poljskom jeziku.<\/p>\n

Summary:<\/p>\n

U radu se razmatra fenomen poeti\u010dke i lingvisti\u010dke kompleksnosti u poeziji Wis\u0142awe Szymborske. Njeni naizgled jednostavni stihovi na jedan specifi\u010dan na\u010din poetizuju ono \u0161to je svakodnevno, predo\u010davaju\u0107i tako posve nove dimenzije \u010dovekovog postojanja i percepcije. Navedeni aspekti se duboko o\u010dituju i na nivou samog jezika, te se tako otvara problematika granica i mogu\u0107nosti pesni\u010dkog izraza. U cilju da se ova pojava \u0161to potpunije predstavi, neophodno je razmotriti razli\u010dite leksi\u010dke sisteme i njihove strukture, odnosno konkretne pojave posmatrati kroz \u010din prevoda kao svojevrsne interkulturalne komunikacije. Budu\u0107i da je svaki prevod jedan vid interpretacije, odnosno izbor datih mogu\u0107nosti, u radu \u0107e se razmatrati funkcionisanje strukture i njenih elemenata tri srodna jezika \u2013 poljskog, srpskog i slovena\u010dkog, kao i razlike u tvorbi pesni\u010dkog teksta i\u00a0 funkcionisanju prevoda u odnosu na do\u017eivljaj i ritam izvornika.<\/p>\n

Literatura:<\/p>\n

    \n
  1. https:\/\/culture.pl\/pl\/tworca\/wislawa-szymborska<\/span><\/a><\/li>\n
  2. https:\/\/aleklasa.pl\/gimnazjum\/c305-wiersze\/wislawa-szymborska-kot-pustym-mieszkaniu<\/span><\/a><\/li>\n
  3. Wis\u0142awa Szymborska, Radost pisanja, <\/em>Ljubljana, Mladinska knjiga, 2019. godina<\/li>\n
  4. https:\/\/klp.pl\/szymborska\/a-6117.html<\/span><\/a><\/li>\n
  5. Dragi\u0161a \u017divkovi\u0107, Re\u010dnik knji\u017eevnih termina, <\/em>Beograd, NOLIT, 1992. godina<\/li>\n<\/ol>\n

     <\/p>\n

    Ana Sekuli\u0107<\/strong>, University of Ljubljana<\/p>\n

    Edited by Bla\u017e Podlesnik, University of Ljubljana\u00a0 and Olga Burenina-Petrova, University of Zurich<\/p>\n

     <\/p>\n

     <\/p>\n

    1<\/a> <\/span>Zavr\u0161ni stihovi iz pesme Radost pisanja<\/em> Wis\u0142awe Szymborske, prevod autorke<\/p>\n

    2<\/a> <\/span>Szukam s\u0142owa <\/em>\u00a0(prim. autorke)<\/p>\n

    3<\/a><\/span> Dlatego \u017cyjemy\u00a0 <\/em>(prim. autorke)<\/p>\n

    4<\/a><\/span> … da je u borbu poveo zlostavljane,<\/em><\/p>\n

    da je tu pobedu u\u010dinio ve\u010dnom<\/em><\/p>\n

    za nadolaze\u0107e epohe,<\/em><\/p>\n

    postavio mo\u0107ne temelje \u2013<\/em><\/p>\n

    grobnica u kojoj je le\u017eao taj<\/em><\/p>\n

    Adam novog \u010dove\u010danstva,<\/em><\/p>\n

    bi\u0107e oven\u010dana cve\u0107em<\/em><\/p>\n

    sa planeta do danas nezpoznatih.<\/em><\/p>\n

    (odlomak iz pesme Lenjin, <\/em>prevod autorke)<\/p>\n

    5<\/a><\/span> Pytania zadawana sobie \u00a0<\/em>(prim. autorke)<\/p>\n

    6<\/a><\/span> Wo\u0142anie do Yeti \u00a0<\/em>(prim. autorke)<\/p>\n

    7<\/a><\/span> S\u00f3\u0142, Wszelki przypadek, Ludzie na mo\u015bcie, Koniec i pocz\u0105tek, Chwila <\/em>(prim. autorke)<\/p>\n

    8<\/a><\/span> Maria Dorota Pie\u0144kowska: Nobilitacje. Sienkiewicz. Reymont. Mi\u0142osz. Szymborska<\/a>, <\/u><\/span>u Muzeum Literatury im. Adama Mickiewicza<\/em>, pristupljeno 6. 12. 2020.<\/p>\n

    9<\/a><\/span> Kot \u00a0w pustym mieszkaniu \u00a0<\/em>(prim. autorke)<\/p>\n

    10<\/a><\/span> Cebula \u00a0<\/em>(prim. autorke)[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row]<\/p>\n<\/div>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Na prvi pogled posve jednostavni, a u su\u0161tini duboko zbunjuju\u0107i, gotovo dvosmisleni stihovi bez kona\u010dnog odgovora. Read More →<\/a><\/span><\/p>\n","protected":false},"author":380,"featured_media":5638,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"_FSMCFIC_featured_image_caption":"\u00a9Juliana Wiemer","_FSMCFIC_featured_image_nocaption":null,"_FSMCFIC_featured_image_hide":null,"footnotes":""},"categories":[80],"tags":[330,286],"class_list":["entry","author-slavicumpress","has-excerpt","post-5637","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","category-analysis-interpretation","tag-ana-sekulic","tag-slovene"],"acf":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5637","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/users\/380"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=5637"}],"version-history":[{"count":17,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5637\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10088,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5637\/revisions\/10088"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/media\/5638"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=5637"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=5637"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dlf.uzh.ch\/sites\/slavicumpress\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=5637"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}