Do moje dvanaeste godine otac me je svakodnevno tukao. Ni moja mlađa sestra nije prolazila bolje. Pošto je majka preminula, batine su trajale duže, a novim modricama i posekotinama trebalo je čak po mesec dana da zacele. Ja sam nekako i uspevao da izdržim šamaranje i pesničenje, no sestra je svako veče plakala. Nisam više mogao da je gledam tužnu. Morao sam da joj pomognem.

Te sudbonosne noći obavio sam joj ruke oko vrata i prekratio joj muke.

Do smrti sam se sećao draži i ushićenja prvog spasavanja… I prvog, ali i svih narednih. Nisam se, naravno, zaustavio samo kod svoje sestre. U svetu je postojalo još mnogo dece koju je trebalo sačuvati od ljudskog zla.

 

Kada mi je duša napustila telo, nisam video nikakvu anđeosku svetlost na kraju tunela. Moj put je, izgleda, bio jednosmerna ulica ka paklu. Očekivao sam tako nešto. Još za života sam se pomirio sa činjenicom da ubice, ma koliko im namere bile plemenite, ne idu u raj.

Dok sam išao ka dverima mračnog carstva, bio sam uveren da me neće dočekati ni uz kakve počasti i da je sam čin ulaska u podzemlje tek puka formalnost pre večnog mučenja. Prevario sam se, međutim, budući da me je pred dverima dočekao lično on.

Prvo sam na njemu primetio boju kože. Nije bila ni crvena ni crna, kako smo mi smrtnici pretpostavljali, već siva. Rogove i rep nije imao, a na glavi je nosio venac od uvelih ruža u kojima je svetlucao prituljeni žar. Iako je u početku susreta delovalo da nema lice, kada sam mu se približio, uvideo sam da mu je za lice, u stvari, prilepljeno elipsasto ogledalo.

Pošto sam u ogledalu ugledao svoj odraz, on se duboko naklonio. Stajali smo tako ćutke nekoliko trenutaka, a onda je progovorio mojim glasom.

„Trideset dvoje!“ Zakikotao se. „Trideset dvoje mlađih od deset godina. Gledajući te kako ubijaš, pola veka proletelo je kao treptaj oka.“

„Nisam ubijao zarad tvoje zabave…“ požurio sam da objasnim. „Ubijao sam da bih spasao mlade, neiskvarene duše.“

„Spasao? Od čega?“ upitao me je cinično. „Odrastanja?“

„Pakla“, odgovorio sam mu, namrštivši se.

„Dobri moj…“ Ponovo se zakikotao. „Gde bi meni bio kraj da svetom hoda još ljudi kao što si ti. Većina smrtnika užasno je dosadna za posmatranje. Ako i zgreše nešto krupno, odmah osete grižu savesti. Neki se čak i pokaju. Ti si, međutim, nastavio da ubijaš. Pravu si umetnost načinio od toga. Podigao si lestvicu za sve buduće ubice.“

„Da sam decu ostavio u životu, veliki deo njih sigurno bi odrastao u grešne ljude, koje bi ti kasnije zlostavljao u paklu. Ovako, umesto trideset tri duše, imaš samo jednu.“

Utom su se preda mnom odškrinule divovske dveri, tek toliko da se ukaže maleni prolaz. Kroz njih su izišla deca koju sam odmah prepoznao. Među njima je bila i moja mlađa sestra.

Oblio me je znoj. Počeo sam da ih prebrojavam u nadi da sam bar nekoga spasao. Tada me je u grimiznoj pećini pred dverima pakla trgao sestrin glasić.

„Nisi valjda uobrazio da možeš da ga nadmudriš?“ upitala me je tiho. Tek sam tada shvatio koliko je dugo prošlo od našeg poslednjeg razgovora i koliko je sazrela za sve ove godine.

„Mo… Molim?“ zamucao sam. Ugledavši sestrine tanane ruke ispresecane ožiljcima, srce mi se steglo.

Tada je iz gužve istupio crnokosi dečak vizantijskoplavih očiju. Prepoznao sam ga. Bilo je to treće dete koje sam oslobodio zemaljske zlobe.

„Neki kažu da je Njegova najveća obmana to što je ubedio ljude da postoji raj i smejao se njihovim pokušajima da ga dosegnu. I dan-danas gospodar se divi ljudskoj gluposti i sujeverju…“

Vratio se na mesto gde je maločas stajao, a za njim je istupila punačka devojčica rumenih obraza. Nastavila je da govori tamo gde je prethodni govornik zastao. „Postoji, međutim, jedna veća obmana…“

Gospodar ju je prekinuo odmahnuvši levom rukom i ona je istog trena zaćutala.

„Nagradno pitanje…“ rekao je, okrenuvši se ka meni tako da sam ponovo mogao da vidim svoj odraz u elipsastom ogledalu na njegovom licu. „Koja je jedina veća obmana od te da postoji raj? Razmisli dobro.“

Nekoliko trenutaka bio sam udubljen u misli, a onda mi je sinulo. Bila je to najstrašnija zamisao koja je mogla da mi padne na pamet. „Dođavola!“ povikao sam. „Izmislio si da Bog postoji!“

„To nije istina.“ Nasmejao se. „Bog, i te kako, postoji.“

Srce mi je sišlo u pete. „Ako Bog postoji, kako onda nema raja?“

„Avaj, pošto si protraćio priliku da me zadiviš domišljatošću, reći ću ti: moja najveća obmana jeste to što sam ubedio čovečanstvo da đavo postoji.“

„Ali…“ zamucao sam. „Ali ti si tu, ispred mene! Ti si đavo!“

„Ne, dragi moj.“ Odmahnuo je glavom. „Ja sam Bog. Đavo je tek paravan za sva moja zlodela.“

 

Милан Грујић, Universität Belgrad